Pročitaj mi članakIzlaganje Stevana Gajića na tribini „Teorija Evrope – multipolarna vizija Darije Dugine“:
У многим народима широм планете постојао је култ жртве, култ нераскидиво повезан са нечим што треба изградити. Тај култ остао је посебно јак у српском народу, без обзира на бескрвну жртву коју је добио са хришћанством. Упечатљив пример јаког сећања повезаног с тим култом је и до дан-данас очувана епска песма преткосовског циклуса српске народне поезије „Зидање Скадра на Бојани“; песма о граду који три брата из српске династије Мрњавчевић нису могла да изграде без уграђивања у његове зидине најневиније особе, младе Гојковице, супруге најмлађег од тројице племића, која није ни слутила да ће бити жртвована.
На најнепосреднији начин, Дарја Дугина (Дарья Александровна Дугина), попут младе Гојковице, уградила је свој живот у бољу Русију и бољи свет који је сањала. Да ли ће Русија до краја бити Катехон, дакле носилац мисије спречавања тријумфа зла у историји који ће одложити долазак Антихриста, после чега ће коначно уследити други Христов долазак, или можда сведочимо крају који је много ближи него што мислимо, како је говорио свети Серафим Роуз (Seraphim Rose)? Није на нама да то знамо. И у Светом писму нам је јасно казано да стражимо, али да није наше да знамо када ће доћи тај час.
Дарја је име које ће у вечности остати записано као име уграђено у темеље добра. Њен читав живот био је такав. Она је особа коју приликом наших разговора никада нисам видео тужну. Живела је јеванђеље кроз заповест: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.“ Управо је то она и говорила својим речима, а заправо библијским: „Где је, смрти, жалац твој.“
Одлично је говорила француски језик, као што је добро познавала и француску културу, што је некако и логично за некога ко је, као Дарја, цео свој живот живео за слободу. Јер, иако је француски неспорно био језик колонизатора, на том језику су одзвањали најупечатљивији гласови против колонијализма и написана најважнија дела антиколонијалног покрета. Француски је говорио и на том језику писао један Еме Сезер (Aimé Fernand David Césaire), такође Франц Фанон (Frantz Omar Fanon), Албер Меми (Albert Memmi) и први председник независног Сенегала Леополд Седар Сенгор (Leopold Sedar Sengor). У њиховим делима француски је језик побуне, крик поробљених за слободом коју је Дарја живела.
Управо тај живот за слободу Дарја је доказивала и после ескалације рата на истоку Европе тиме што је неустрашиво улазила у ратне зоне, где је уз свој карактеристични осмех заправо сведочила како Русија у крви брани светску већину од потпуно озверене хегемоније која је, наравно, као свог главног непријатеља препознала Русе и Русију.
Дарја је у буквалном смислу провела живот на фронту за слободу против глобалистичке хегемоније, односно за последњу и коначну деколонизацију. Зато није ни најмање чудно нити неприродно што је Дарја, попут њеног оца Александра Дугина (Александр Гельевич Дугин), увек имала посебно топао однос према српском народу и посебно разумела смисао српске жртве – како је ни Срби понекад до краја не могу да појме.
А управо су Срби на неки начин барометар, један лакмус папир који увек непогрешиво указује на долазак промена. Судбина је тако хтела, односно Господ нас је поставио тачно на место између Западног и Источног Римског Царства, на границу која је касније, почев од 1054. године, поделила дотадашњу цркву Христову. Део српског народа остао је под римокатолицизмом и дуго је, чак и у тој вери, успевао не само да сачува свој српски идентитет већ и да се за њега и те како бори. Довољно је поменути једног Матију Змајевића (Матвей Кристифорович Змаевич), Србина римокатолика, који је, као велики пријатељ Петра Великог (Пётр Великий), одиграо кључну улогу у изградњи руске флоте и у победи над Швеђанима 1714. године у поморској бици код Гантунга, што су били крупни кораци који су од Русије учинили империју.
Пад Цариграда 1453. године, а недуго потом и пад Србије, означили су нов идентитетски удар. Још један део Срба тада је потпао под туђу веру. Данас многи Срби римокатолици сматрају себе делом другог народа, а многи који су примили ислам такође себе не сматрају више Србима. Мада то не важи за све и обично су најбољи међу њима били и те како свесни свог идентитета и као такви велики и међу осталим Србима. Довољно је, између осталих, поменути Иву Андрића, Мешу Селимовића, или у наше време Емира Кустурицу.
Срби су и у освит новог века били непогрешиви барометар. Исте године у којој је Наполеон (Napoléon I Bonaparte) 1804. једним потезом окончао средњи век тиме што је отео круну из руку папе Пија VII (Pius Septimus) и сам се крунисао, догодила се Српска револуција. Карађорђе је тада запалио бакљу слободе која је на крају ослободила готово читав српски народ и по окончању Првог светског рата 1918. га ујединила у једну државу. Подељени између Османске и Хабсбуршке монархије и разбацани на све стране света, Срби су поново спојени, али затим су и 1941. и 1991. године уследиле нове поделе и нови удари на српски народ.
Срби су као авангарда онога што Константин Леонтјев (Константин Николаевич Леонтьев) у својој истоименој књизи зове Византизам и словенство, авангарда споја православне и словенске цивилизације на најзападнијој тачки где се те две цивилизације спајају. Убрзо после пада Берлинског зида крајем 1989. Срби су потпали под удар западне хегемоније. А када је мало ко и знао за појам Евроазија, тада тек у наслућивању, Срби су били њена крвава караула.
Дарја је знала да није тек тако место српског народа важно у свету који настаје. Уколико заиста Русија успе да као Катехон одложи смак света, моменат тријумфа биће и коначан када се промени статус српског народа. Наше понижење, али и борба, били су симбол доминације либерализма и ми смо као пример и опомена свима морали да будемо згажени. Председник Владимир Путин (Владимир Владимирович Путин) добро је, међутим, рекао: „Можете их уништити, али Србе не можете сломити и потчинити.“
Будућност српског народа у новом мултиполарном поретку мораће се решавати другачије и његов статус биће потпуно различит од садашњег, од подељености у више ентитета или државоликих творевина и држава и под различитим степенима унутрашње и спољне окупације. Када се ово промени биће јасно да живимо у новом мултиполарном свету, у свету какав је сањала и Дарја. Наравно, с обзиром да као хришћани знамо да је „земаљско за малена царство“, како је то рекао српски кнез Лазар на Косову пољу 1389. године, ни тај свет неће бити коначан, али ће показати да су она пророчанства која су одредили Русији да буде последњи бедем одбране човечанства била тачна. Као и пророчанства која говоре о српској обнови и српском успону који ће се догодити ипак пре коначног краја и славног другог Христовог доласка.
