„ШТА ЋУ СА ДЕЦОМ” Потресне речи удовице расељеног Србина који се отровао због дуга

23:22 13.07.2018.

Стојановић после самоубиства иза себе оставио Славицу Спасојевић са четворо малишана. Несрећна жена не зна како ће да отхрани и ишколује три сина и ћерку: „Кад би ми неко омогућио да радим, само да преживимо.”

Дан након што је сахранила супруга Мирослава Стојановића (44), који је због беде и дуга за струју од 22.000 динара, који није могао да измири, решио да себи одузме живот тако што је попио инсектицид етиол, Славица Спасојевић каже да је непознати донатор платио дуг за струју, али и да су јој људи из Комесаријата за избеглице понудили новац за поправку куће.

Међутим, несрећна жена, која је остала удовица са четворо школараца, каже да сва обећања узима са резервом, и да сада, када нема њеног супруга, страхује како ће преживети зиму.

ЦЕНТАР: УРАДИЛИ ШТО ЈЕ ДО НАС

Директор Центра за социјални рад Зоран Јовић каже, за „Новости“, да је упознат са случајем породице Стојановић, да су њих двоје живели у ванбрачној заједници, али да су само Славица и деца били корисници социјалне помоћи, због чега она није могла да искористи право на бесплатне киловате, јер су се струјомер и кућа водили на њеног супруга. Остаје непознаница зашто Мирослав није имао право на социјалну помоћ при овом центру у Нишу, али како тврди његова супруга, имао је муке са документацијом.

– Када сам јутрос отишла у ЕПС да платим део струје, рекли су да је све измирено и струју су нам поново укључили. Али ту патњама није крај, у кући нема ни шпорета, немамо купатило, нити дрва за огрев, а нова школска година посебно ме плаши. Не знам како ћу децу да спремим, треба купити патике, ранце, треба им пара за ужину. Немам ни веш-машину, него перем ручно, а од прашка не могу да излечим осип на рукама. Немам ни фрижидер за основне намирнице, храну купујем на вересију. Како ћу сада све сама – пита се несрећна жена скрхана бригом.

Славицу и њеног покојног супруга живот никада није мазио. Она је чак два пута била принуђена да напусти земљу због рата, једном због оног у Босни, а други пут због рата на Косову, одакле је 1999. дошла у Ниш.

Тада је у избегличком кампу у Сићеву упознала Мирослава, са којим је од тада у браку, а тамо су се родила и деца, Кристијан (12), Лазар (9), Вељко (7) и Кристина (6).

Када су преко Комесаријата за избеглице пре две године добили кућу у Јелашници, селу надомак Нишке Бање, то им је улило нову наду, међутим кућа која је доста стара и пропала, изискивала је много улагања, што је овој породици задало велике финансијске трошкове.

– Дуго се боримо са сиромаштвом и патњама, али увек смо ишли заједно и у добру и у злу. Мој Мирослав никада није одустајао, али увек га је пратио неки малер.

Пред почетак летње сезоне ишао је у бербу малина како би отплатили дуг за струју, међутим пао је град и уништио малине. Вратио се празних руку, али је наставио даље.

Гледао је да се ангажује за сезонске послове, на грађевини, све што је могао, међутим, често нисмо имали ни за хлеб, увек је негде фалило. Ми смо свесни да смо морали да измиримо дугове и обавезе, али нисмо увек успевали, а последњи рачун и искључење струје била су кап која је прелила чашу, и мој Мирослав оде у вечни мрак – очајна је Славица.

Тежак живот имао је и њен супруг чијег су оца Станка Албанци обесили током рата у селу Ново Брдо. Његова мајка, која није могла да се опорави од те трауме, пресудила је себи 2004. године утопивши се у реци.

РАЧУН

Сви који могу да помогну Славици и њеној деци могу да јој се јаве на телефон 064 4118934, а отворен је и наменски број жиро рачуна за хуманитарне уплате: 160-5410200069139-57, Банка Интеза, за Славицу Спасојевић.

Деца и жена били су једина светла тачка у његовом животу, али су немаштина и беда учиниле своје.

Славица каже да би и она дигла руке од свега само да јој није деце за коју мора да настави даље како зна и уме.

– Установе су нам помогле колико су могле, али то је све пролазно, ја бих желела да ми неко помогне да започнем да радим нешто од чега ћу моћи да храним децу, било да је то пољопривреда или шта год. Хумани људи јављају нам се од четвртка, Центар за социјални рад платио је сахрану, а Комесаријат за избеглице контактирао је са мном након свега и понудио да нам среде кућу.

Из Комесаријата за избеглице кажу да су помогли Стојановићима колико је било у њиховој моћи.

– Када год су се обратили за помоћ, ми смо помогли колико смо могли. Нисмо знали да нису могли да плате струју, никада нису дошли да нам се пожале на то. Предузели смо све мере да ту породицу трајно збринемо и обезбедили смо им кров над главом – каже Борис Нужда из Комесаријата.