Прочитај ми чланак

Српско новинарство и друге бајке

0

Свако има право да бира депонију с које ће да храни сопствени ум. Таблоид нико не мора да купи, али је трагедија кад је такав таблоид мегафон онога што би требало да буде власт

Пре неколико година написала сам чланак о Курировим новинарима-лешинарима, који су у јеку потраге за једним несталим дечаком, снимили и објавили „ексклузивну причу“ с његовим рођеним братом, у којој је говорио о киднаперима које је, наводно, видео непосредно пре него што му је старији брат нестао. У време снимања млађи брат имао је девет година. Истрага је убрзо показала да се дванаестогодишњи дечак утопио у реци и да је његов брат измислио причу о киднаперима.

Нажалост, нико се није сетио да провери у којој мери су и да ли су управо новинари утицали на то да дечак измисли причу о отмици. Дневни лист Информер тада је објавио слику деветогодишњег дечака на својој насловној страни, замутивши његов лик (иронично, поштујући закон), док је поред његове фотографије писало: „Страшан лажов!“ Понављам, реч је о дечаку који је у то време имао девет година.

„Било па прошло“ и „ником ништа“. Борци и боркиње за људска права остали су неми, тужилаштво поново није радило свој посао, а таблоиди су несметано наставили по старом, јер су увидели да је далеко исплативије не држати се баш увек закона, а затим, евентуално, платити казну, него поштовати правила струке и слово неког тамо прописа. Новинарска етика одавно је постала пуки еуфемизам за губитак публике, тиража, шерова, кликова и лајкова. Седам година касније, ситуација се није поправила. Напротив, још је гора.

Дан мрмота

Домаћи и „мало мање“ домаћи медији, као да су прогласили некакав (д)новинарски „Дан мрмота“, у коме све нас, невољне посматраче, упорно излажу својим непочинствима, док се ми питамо шта би то тачно требало да урадимо, не би ли се пакао којем нас бесконачно излажу, некако окончао. У својеврсном такмичењу бешчашћа, Информер, несумњиво, заузима једну од водећих позиција, а објављивањем „ексклузивног“ интервјуа са серијским силоватељем, „смеши“ му се „ласкава титула“ најгорег таблоидног смећа које се икада штампало (или емитовало) на овим просторима.

Разумљиво је да су због поменутог интервјуа одмах пропиштали и сви вајни борци и боркиње, на челу са министарком Михајловић, али не зато што им је заиста стало до било чијих права, него зато што је прича о насиљу над женама увек добра тема за уновчавање норвешких и иних чекова. Другим речима, и за једне и за друге профит, а не човек, мера је свих ствари.

У саопштењу „Женске солидарности“, „неформалног феминистичког колектива, који стреми едукацији и скретању пажње на мизогине политике“, а које преноси лист Данас, каже се да, „он (силоватељ), свакако није једини мушкарац који је претња по женску безбедност“, па, између осталог, захтевају да се „убудуће прате смернице Новинарки против насиља“. Исте смернице нико није помињао када је недавно несрећна Дарја Дугина убијена од стране украјинских тајних служби, док су пронатовски медији у Србији сеирили над њеном смрћу. И, заиста, да ли је могуће да је у читавој овој ријалити ујдурми најадекватније решење то да нам је потребно мало више „Сороша“?!

Есенција новинарства

У међувремену је и Драган Ј. Вучићевић „загрмео“ и одговорио „свим досистичким хејтерима и жутим политикантима“, тврдећи како у поменутом интервјуу нема ничег спорног. Помало је необично што у свом излагању није за све директно оптужио и „зликовца Ђиласа“, већ је „само“ поменуо некакве „жуте политиканте“, надајући се да нам је његов суптилни маневар некако промакао. Уосталом, Драган Ђилас је однедавно ионако постао „господин“, па ова нагла промена наратива више никога не би требало да изненађује. Елем, према његовим речима, тај урадак је, заправо, есенција новинарства, а сличне емисије праве и све друге најпознатије светске новинске куће, од Сједињених Држава, преко Русије, до Аустралије.

Поред тога што је прогласио „досистима“ (шта год то у овом тужном контексту значило) све оне који у исповедању вишеструко осуђиваног силоватеља не виде било шта добро, корисно, поучно или чак забавно, Вучићевић својим неуверљивим врдањем уједно вређа интелигенцију и сваког иоле разумног човека. Ваљда би требало да поверујемо у бајку о професионализму уредништва Информера, и то истог оног, чију је насловну страницу прошле године „красила“ антологијска реченица: „Председник Вучић: Знам ко је планирао мој инфаркт!“

Камо лепе среће да је то и једина, благо речено, проблематична, насловна страна тог листа.

Коначно, свако има право да бира депонију с које ће да храни сопствени ум. На крају крајева, таблоид је нешто што нико не мора да купи, али је трагедија када је такав таблоид истовремено мегафон онога што би требало да буде власт за коју је гласао народ. С тим у вези, можда би напредњаци (или неки будући, умивени СНС, о каквом се већ увелико шушка по престоничким кулоарима), могли да ставе и Драгана Ј. Вучићевића и Жељка Митровића на неку своју наредну изборну листу, чисто да би људи следећи пут ипак знали коме то и чему дају свој глас.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!