Прочитај ми чланак
Један мој пријатељ, академски сликар, новинар, публициста, добар човек, живео је 25 година у Њујорку. Отишао је у USA, не зато што му овде није било добро, јер је то за њега био изазов. Желео је и тамо да успе. У Њујорку је био власник две приватне галерије. Финансијски је изванредно прошао. Постао је пријатељ са америчким мултимилијардерима, купцима његових слика. Тако је то у том свету, када ти богаташ купи слику, он ти постане пријатељ до краја живота, јер зна да је у његвом поседу део тебе, твог духовног бића. Обишао је цео свет, свуда је стекао велики број пријатеља.
Док је боравио у Њујорку једна институција од изузетног националног интереса у Београду припремила му је велелепну изложбу, како и доликује таквом уметнику међународног значаја. Пред само отварање јавио му се један пријатељ из Београда и понудио у име невладине организације, којој је тада припадао, да преузме организацију изложбе. Сликар је љубазно одбио понуду, јер да је прихватио, било би некоретно према институцији која му је указала велику почаст. Због тог одбијања он је дошао на црну листу те невладине организације.
Његове слике налазе се у значајним светским музејима и колекцијама. Он има модел по коме би сви музеји и галерије од националног значаја у Србији могли да се скину са буџета и да се сами финансирају. О томе јавно не сме да говори јер би га растргли они који не могу никоме да продају своје слике, осим ако их не купе институције парама из буџета, и чланови комисија који одлучују већ деценијема шта је вредност, а шта не.
Као помоћник министра културе, у име министра, пренео сам му понуду да буде директор једне институције од националног значаја. Он је одбио. Убеђивао сам га, као брат брата, али није вредело. Разговор је био угодан, провели смо сате и сате… Он је био упоран. Рекао је да често путује, има изложбе свуда по свету, учествује у хуманитарним акцијама и сада све то треба да прекине. Ја сам рекао да су његове везе у Америци и свету, његов међунардони углед, баш разлог да он буде кандидат за директора. Коначно је рекао да не жели да има проблема са бирократијом, клановима, невладиним сектором. Ово није земља у којој он има право да буде директор културне институције, за то су задужени други другови. Да је прихватио ко зна на којим би све црним листама био.
На црној листи је био и Ристо Кубура који је преминуо пре неколико дана после тешке болести. У животу је много пропатио као и његова породица. Страдао је, пре свега због песничког дара, због неодољивог изазова игре речима. Његов песнички дух и смисао за језичку акробатику био је изнад строгих правила државне куће у којој је радио као новинар. Можда је он и хтео да се обузда, да укроти језикотоврца у себи, али није могао. Он је био “спортски“ новинар, у спорту баш има игре, импровизације, магије и како свему томе одолети, остати конвенционалалан. Њему је спортско новинарство било тесно. Раскош свог талента исказао је у путописним емисијама. Али, шта су били разлози да буде понижен, ако је већ био осуђен да гладује и живи у немаштини? Ко буде праведно судио о Ристином овоземаљском животу то ће радити на основу његових књига поезије. Све остало је прах и пепео.
Ја немам проблема са црним листама. Или сам на њима или ме оптужују да их састављам. И ја сам неколико пута био на листама за отказ у истој кући после 5. октобра. Али захвалан сам Богу и добрим пријатељима који су ми сачували хлеб. Мени и породици. Био сам и на црној листи оних којима је био забрањен улаз у ЕУ на којој су, колико се сећам, били и Александар Вучић и Томислав Николић. Ставили су ме на листу као помоћника министра културе (то сам био од фебруара 1999.до фебруара 2000.), али тек када сам пресетао да будем помоћник.
Пријавили су ме и заборавили да ме одјаве све док листе нису укинуте. Због тога, на пример, нисма могао да, на позив тадашњег генералног конзула, песника и преводиоца Божанствене комедије, Драгана Мраовића, одем у Бари да снимим емисију о књижевном друштву Ла Вализа које је објавило више од сто књига српских и црногорских писаца на италијанском језику, које у својој кући, на тргу Ла Вализа, има спомен собу посвећену Десанки Максимовић. Ни данас не постоји емисија о том књижевном братству у документацији јавног сервиса. Зашто би будуће генерације знале то? То треба заборавити?
Руку на срце и ја сам морао да поступам по листама док сам био главни и одговорни уредник. Једна је била позитивна, друга негативна. Позитивна је била списак певача који су снимали за ПГП и осим њих други нису могли да певају на РТС-у без посебног одобрења. То је била пословна одлука маркетинга. Негативна је била списак личности које су тужиле РТС, због неисплаћених хонорара, и оне су биле непожељне у програму док не повуку тужбе или не дође до некаквог споразума. И један и други сам добио, као и трећи, списак оних који су били на принудном одмору, који се обнављао сваких шест месеци. Тај списак је био знатно другачији од онога за отказе, јер су они који су били на принудном одмору примали 70% плате, имали су социјално и радни стаж.
У септембру 2012. “жути картел“ је водио медијску хајку против мене преко свих медија. Свуда сам био први и једини на црној листи, или потерници ако вам се тако више свиђа. Поново сам дошао на црну листу зато што сам постао помоћник министра. “Жути картел“, његове куце и кујице, цвркутале су (чуј:куце цвркутале?!) по медијима да сам састављао “листе за одстрел уметника“, “листе уметника издајника“. У тој кампањи су чак били ангажовани и титоисти који су једном ногом у гробу.
Само су “превидели“ једну ситницу: ја сам цитирао са сајта демократске странке и једне друге странке имена оних који су у изборној капмпањи активно подржавали једног председничког кандидата који је до тада суверено владао српским душама. Аутори тог списка су ДС и ЛДП. У лову на мене било је све дозвољено. “Жути картел“ је желео моју ликвидацију и то би била прва њихова победа после изборног пораза. Тиме су хтели да новој власти демонстрирају своју медијску моћ и да им дају до знања да ће земљом и даље владати “жути картел“. Као што су сменили Коларевића тако ће сменити сваког ко се побуни. Најгласнији у мом медијском прогону били су они медији на које је у свом ивештају из 2011. указивлаа и покојна Верица Бараћ. Ко другоме јаму копа сам у њу пада. Све што радимо, себи радимо. Сада се жале да су медији њима ненаклоњени.
Тако је то са листама. Али нису “листе“ измишљотина последње деценије 20. и прве деценије 21. века. Кажу да је највише забрана и прогона уметника било у време такозваних анархо-либерала 1969-1972, који се сматрају идолошким претечама, политичким идеалима “Друге Србије“ за коју нисам сигуран да баш сасвим знам шта значи. Ево и тог списка:
1969.
– “Књижевне новине“ број 30. Август 1969.
– Хумористички лст “Чивија“
– Скинут са репертоара филм Александра Петровића “Биће скоро пропаст света“
– Бункерисан филм Живојина Павловића “Заседа“
– Забрањен филм Желимира Жилника “Рани радови“
– Бункерисан филм Желимира Жилника “Липањска гибања“
– Са програм Атељеа 212 скинут комад Александра Поповића “Друга врата лево“
– Скинута са репертоара Југословенског драмског позоришта драматизација романа Драгослава Михаиловића “Кад су цветале тикве“
1970.
– Српска књижевна задруга одбила из политичких разлога да штампа књигу Живојина Павловића “Циганско гробље“
– Скинут са репертоара филм Крста Папића “Лисице“
– Судски забрањене књиге Јована Зубовића “Крајина и Крајишници“ и “Срби у прошлости“
– Забрањен лист чачанских студената “Бумеранг “
– Забрањена књига “Димитровградска хроника“ на бугарском језику
– Просвета одложила објављивање књиге “Трен 2“ Антонија Исаковића
– Обустављено штампање романа Слободана Селенића “Писмо-глава“
– Скинута са репертоара Југословенског драмског позоришта предства Александра Поповића “Пала карта“
– Народни универзитет “Браћа Стаменковић“ обуставио штампање гњиге Николе Милошевића “Идеологија, психологија, стваралаштво“.
1971.
– Забрањен магазин “Флеш“ бр.1 1971.
– Забрањен “Студент“ – бројеви 30. априла и 24. Августа 1971.
– “Чик“ – бр.41, 1971.
– “Чик-екстра“ бр.1, 1971.
– “Анали правног факултета у Београду“ бр.3, 1971.
– Часопис “Видици“ бр.152, 1971.
– “Uj symposion“ бројеви 76 и 77, 1971.
– “Књижевне новине“
– Забрањен часопис “Култура“ због текста Николаја Беђајева
– Часопис “Уметност“ (јул-август 1971) посвећен градњи Мештровићевог маузолеја на Ловћену
– Бункерисани филмови: “Доручак са ђаволом“ Мирослава Антића и “Амбасадор је убијен у Стокхолму“ Ратка Илића
– По налогу ЦК Србије и ГК Београда повучена из продаје књига Добрице Ћосића “Моћ и стрепње“
– Скинута са репертоара Београдског драмског позоришта дрма Александра Поповића “Мрак и шума густа“
– Спречено објављивање “националистичког“ стрипа о Марку Краљевићу у Политикином забавнику
– Скинут са репертоара Атељеа 212 мјузикл “Исус Христос суперстар“
– Одузет пасош Бориславу Пекићу, добитнику НИН-ове награде за роман “Ходочашће Арсенија Његована“
– Професор Михаило Ђурић осуђен на две године затвора због текста који је објављен у забрањеним “Аналима правног факултета у Београу“ бр.3, 71. Врховни суд казну смањио на девет месеци
1972.
– Филмски редитељ Лазар Стојановић у војном суду осуђен на годину дана затвора по пријави капетана Вука Обрадовића који је био један од лидера ДОС-а
– Књижевник Славко Богдановић осуђен на осам месеци затвора због песме објављене у “Студенту“
– Забрањени листови и часописи: “Студент“ бр.21, 1972, “Страдија“ бр.9 и 13, 1972, “Филозовија“ бр.2, 1972.
– Забрањен роман Ивана Ивановића “Црвени краљ“, аутор отпуштен с посла
– Књига Љубомира Момчиловића “Куда и докле“
– Књига Страхимира Ристића “Буџованија“
– Књига “Србија у ратовима 1912-1918.“ зато што је објавила биографије ратника из Првог који су у Другом светксом рату били “непријатељи народа“.
– Бункерисани филмови Јована Јовановића “Револуција која тече“, Карпа Аћимовића Године “Недостаје ми Соња Хени“, Лазара Стојановића и Томислава Готовца “Здрав подмладак“.
– После критике Латинке Перовић и Драже Марковића забрањен филма Крста Шканате “Дванаест месеци зиме“
– Са програма Телевизе Београд скинута серја Радивоја Лоле Ђукића “Невидљиви“
– Угашене филозовфске библиотеке Српске књижевне задруге “Алтхеиа, Просвете “Каријатиде“ и “Данашњи свет“ и Нолита ’’Simposium’’.
– На захтев Градског комитета Савеза комуниста Београда у Атељеу 212 скинута са репертоара представа Бране Црнчевића “Кафаница, судница, лудница“
– Повучен из продаје часопис “Гледишта“ бр.5-6, 1972, због текста Косте Чавошког
– Надлежни у Радио-Београду забранили песме “Тамо далеко“, “Играле се делије“ и “Марш на Дрину“
– Бункерисан филм Душана Макавејева “WR или Мистерије организма“ а аутор искључен из Савеза комуниста.
Постији податак да је Иво Андрић био члан цензорске комисије која је са програма Радио-Београда скинула песму “Што се боре мисли моје“ јер је аутор стихова био кнез Михаило.
Може се рећи да је прича о црним листама бескрајна. Што се више иде у ширину и дубину чини се да се губи циљ. А смисао је да људе не би требало прогањати због идеја, ставова, стилова… Чини ми се да ћу ја овим текстом на неку нову црну листу.
(Видовдан)
