Прочитај ми чланак
Науку некада гурају у скок за који она нема снаге. Катастрофе америчких шатлова биле очекиване.
Ненад Хрисафовић, сарајевско дете, београдски ђак и инжењер који је писао стандарде аерокосмонаутике, ових дана је привремено у српској престоници. Пензију „живи“ у Бретањи, на мору. Главни град Србије га и даље привлачи баш као и Источно Сарајево и Бањалука на чијим је машинским факултетима хтео да предаје по пензионисању. О свом трошку!
Са факултета у Источном Сарајеву и Бањалуци, почетком прошле деценије нису ни одговорили на његова писма. На београдском „Машинцу“ уз велику помпу одржао је неколико предавања, да би му затим било саопштено да се чека нови наставни план. Хрисафовић је, каже, имао жељу да ишколује неколико доцената на овим просторима како би српска наука могла да прати нове технолошке искораке у аерокосмонаутици. Та жеља му се није остварила.
Током своје бурне професионалне каријере Ненад Хрисафовић је 1986. постављен за одговорног инжењера за синтезу концепције европске хиперсоничне летелице „Хермес“ (еквивалент америчком спејс-шатлу), са задатком решавања проблема повратка летелице на Земљу. Надао се новом професионалном успеху. Европска свемирска агенција (ЕСА) имала је тих година велики полет и планове да стигне Американце у васиони, а „Хермес“ је, као и шатл, требао да опслужује европску орбиталну станицу која се градила.
Стандарди
Ненад Хрисафовић је један од ретких инжењера који је постављао космичке стандарде у изради летелица за 21. век. Као члан француске делегације у ИСО, у Поткомитету 14 за космос, он је аутор три стандарда која су на снази.
Немци нису успели да изграде станицу, а Европљани су одустали од „Хермеса“ после потрошених милијарду долара. Одустало се између осталог и зато јер је наш стручњак упозоравао да је „Хермес“ срљање у катастрофу. Време је показало да је Хрисафовић у праву. Прво је „Челенџер“ имао несрећу 1984. године, а „Колумбија“ се распала 2003. Трагедије су се догодиле и због разлога на које је Хрисафовић упозоравао у прорачунима.
– Има тренутака у историји када индустрија гура науку у скок за који она нема снаге – прича Хрисафовић.
– Велике компаније које су радиле за Европску свемирску агенцију деведесетих желеле су да као и Американци направе васионски брод за вишекратну употребу и иза „Хермеса“ су стајали гиганти као што су „Марсел Дасо“, „Аероспешл“, „Дорније“, „МБА Месршмит“, МПУ… Њихови инжињери су били сигурни да је време за један овакав брод. Међутим, у лабораторијама на Земљи резултати опитовања били су проблематични.
Како прича српски инжењер, у ЕСА су тада имали експерименталне хиперсоничне тунеле за испитивање макете бродова у лету, али не и сертификоване индустријске. То је био озбиљан проблем, јер је постојала опасност да мерења не буду тачна. Наиме, нико са сигурношћу није могао да израчуна силе које се јављају на летелици која се креће брзином 28.000 километара на сат, у орбити 100 километара од Земље и улази у атмосферу.
– Уласком у орбиту, у судару ваздуха са летелицом долази до дисоцијације молекула ваздуха на азот и кисеоник, а кисеоник је ту посебно опасан за структуру летелице – објашњава Хрисафовић. – Поједностављено, нико није могао поуздано да зна шта се догађа са материјалима од којих је направљен свемирски брод и колико је безбедан када се поново вине у свемир.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:
Ненад вели да није он тај који је предлагао да се стане са „Хермесом“ (то би се сматрало саботажом), али је био један од неколико људи који су озбиљно упозоравали да овакви бродови, на овом степену науке, нису безбедни за људску посаду.
– Амерички шатлови су током експлоатације имали много среће – прича Хрисафовић.
– Такође, НАСА је имала и сјајног аеродинамичара који им је за шатлове испројектовао флапс (крилце на трбуху летелице) за слетање под углом од 25 степени, уместо 18 како су показивала израчунавања. Захваљујући опрезу аеродинамичара и овом већем углу, нису се догодиле катастрофе шатлова при слетању, каквих би било да је остало по старом.
Када је после несреће „Колумбије“ 2003. године, америчка истражна комисија, састављена од њихових најјачих научника, изашла са налазима зашто је дошло до удеса, Хрисафовићеве тврдње о небезбедности материјала код оваквих летелица добиле су потврду. У драматичном закључку истраге о узроцима пада „Колумбије“, председник истражне комисије замолио је НАСА „у име Бога и нације“ да одустане од овог пројекта. Америчка свемирска агенција је укинула програм спејс-шатлова.
– Био сам задовољан што „нисмо успели“ – објашњава Ненад.
– Брод је брод, а људски живот вреди више од њега. Господин Жан-Жак Дардан, који је и сада председник Европске свемирске агенције, после свега ми је у писму одао признање да сам био у праву.
ВЕЛИКИ МИКИ ЗДРАВКОВИЋ
Када смо упитали Ненада Хрисафовића да ли у свету савремене науке имамо још неког стручњака светског гласа, одговорио је као из топа: Момчило Мики Здравковић!
– Он је предавао на Машинском у Београду на Аеронаутици до 1969. године – прича Ненад.
– Затим је отишао у Математички институт САНУ, па на Салфордски универзитет у Манчестеру. Умро је изненада 2007, заборављен од српске науке. Иза себе је оставио монументало научно завештање.
Како прича наш саговорник, Мики Здравковић је био „мали Тесла“. Решавао је проблеме који настају опструјавањем флиуда и ветра приликом изградње нафтних платформи, нуклеарних електрана, великих мостова и био је светски ауторитет број један када је требало градити компликоване грађевине на тешком терену.
Објавио је више од 100 научних радова, а неке од њих Јапанци и Американци сматрају „библијом мерења и прорачуна“.
НАСА ПОВУКЛА РУЧНУ
Упркос катастрофи шатлова и чињеници да су се показали небезбеднима за људску посаду, НАСА је 2004. године расписала конкурс за мини свемирски авион за вишекратну употребу, са људском посадом.
– По расписаном конкурсу из Хјустона, иако у пензији, сео сам и написмено образложио зашто је ово неизводљиво – прича Ненад Хрисафовић.
– Поред већ познатих мана спејс-шатла, његова мини варијанта је имала додатне техничке потешкоће које су засад непремостиве. Текст је прво објављен на српском језику у часопису „Техника“, а потом је преведен и послат у Америку и у друге центре. Вратило ми се доста писама са најеминентнијих адреса са захвалношћу на аларму. Од конкурса, испоставио се, није било ништа, упркос обезбеђеним парама. Светска космонаутика вратила се на слање посада и враћање људи из свемира „капсулом“.
