Прочитај ми чланакЈош од спарних летњих дана, ратни ветерани и ратни војни инвалиди, даноноћно протестују у парку испред Председништва (Вучићевог радног места).
После летње жеге, дочекали су у овом суморном протестном кампу и први мраз уз јесење кише, само нису дочекали Александра Вучића да их удостоји погледа и поздрава…
Завукли су се бивши ратници, чијом се борбом годинама ките политичари дезертери као туђим перјем, у своје мале, импровизоване шаторе у парку.
Покушавају да се се заштите од хладноће и кише напољу, а у себи од суза и осећаја стида јер су бранили Србију, земљу у којој данас немају право на лечење, помагала за инвалиде рата, али ни на плату достојну човека.
Ипак, ратнички дух Србина, уткан у њихове гене после вековних страдања њихових предака, не да им да одустану од борбе за елементарна права и достојанство. По врућини, по киши, хладноћи, ускоро ће и снег, а власт им намерно није обезбедила чак ни монтажни толалет којих има на претек за све вашаре и изградње бројних нелегалних објеката по Београду.
Проћи ће киша, проћи ће и Александар Вучић 20 метара поред њих, као и претходних 50 и нешто дана, али нада ратних ветерана не пролази да ће им се можда, некад, променити живот на боље.
Не може Србија довека да понижава своје ратнике који су је бранили и из те крваве борбе изашли болесни и без удова неспособни за рад. Не може довека да Милунка Савић пере степенице и тоалете за плату беднију од милостиње, док се ратни профитери и дезертери енормно богате и подсмевају ратницима-инвалидима док просе на улици уз јалову наду „Све ће то народ позлатити…“
Не може довека…
,
