Прочитај ми чланакСтих Алексе Шантића, који све више личи на излизану флоскулу "сунце туђег неба неће вас гријат к'о што ово грије" више не пролази. Чини се да је у Србији, за око 70.000 људи годишње, који је напусте, сунце потпуно зашло.
Ко ће бити тај народ који остане, кад млади оду? Наслови у којима је неко напустио Србију нису новина, нити вест, они су суочавање читалаца са стварношћу. Стварност је следећа – човек у пуној снази, школован, образован са породицом напушта Србију, јер Србија није у стању да му пружи ни основне егзистенцијалне услове, а камоли да му пружи лагодан живот, и поред квалитета живота, да му пружи мир, пристојно окружење, да му пружи услуге које порезом плаћа, једноставно – да му пружи и призна минимум достојанства.
Foto: Depositphotos / billiondigital
Нарикања званичника по митинзима и телевизијама како ће то зауставити не пију воду. Неки су се већ помирили са тим да је то немогуће, али су нашли друге кривце.
– Тешко да ико може да спречи наше људе да иду у иностранство да раде за веће плате. Али, зашто српски медији помажу странцима да из земље одводе оне најбоље. Зар нам је циљ да Србија буде празна земља?! Зато је председник затражио од сарадника да нађу начин да забране даље објављивање таквих огласа и плаћених текстова у медијима – рекао је председник Србије Александар Вучић поводом одласка младих.
„Створићемо други народ, који уме да слуша, воли и поштује власт“
Дакле, није криво ни стање у држави, ни то што су институције у потпуности обесмишљене, ни немогућност преживљавања са платом, криви су медији. Са друге стране, премијерка Ана Брнабић изјавила је да је одлазак младих и образованих људи проблем са којим се суочавају и много развијене земље од Србије, али да је наша земља смањила царину на увоз личне имовине повратника из иностранства и убрзала нострификацију диплома. Усагласиће се читалац да то и нису нешто нарочито привлачни потези.
Међутим, не одлазе само високообразовани из Србије, одлазе и они радници на чијим пореским плећима почива држава, а у чијим породицама се узгаја будућност једне земље – деца. То су медицинске сестре, возачи камиона, физички радници, занатлије… сви.
Сетимо се само изјаве глумца и редитеља Драгана Бјелогрлића, који је рекао да је опасно када људи из земље беже од примитивизма и глупости.
– Са ових наших простора људи ће увек емигрирати из социјалних разлога, али опасно је кад људи беже од примитивизма и глупости. Васпитавао сам децу да воле своју земљу и свој народ и не бих волео да одавде једног дана побегну – рекао је глумац.
Биће да има нечега у томе. Не одлазе због тога што је у Србији земља неплодна, а природа негативно настројена. Није то зато што не умемо или не можемо. Није то ни због тога што немамо среће и памети. Није то ни због тога што немамо услова.
То је због тога што смо као друштво клонули. Пали смо на испиту да сачувамо своју децу. Пали смо на испиту да научимо да је важније да наше дете добије или не добије посао пријављено на регуларан конкурс, него да га добије по сваку цену, макар та цена била учлањење у странку.
Такав је случај професорке Марије Станковић, која је без посла остала зато што је одбила да се учлани у странку, па професорке из Биљане Црнић, која је из истих разлога остала „на улици“. А колико је само просветних радника и људи који би требало да буду морални и интелектуални узори деци, а којима је ова власт окренула леђа, само зато што нису чланови партије.
На крају крајева, то је зато што смо као народ пали на моралном испиту. За крај, требало би цитирати Драгану Ракић, потпредседницу Демеократске странке:
– Нико нема право да због посла на одређено време жртвује на неодређено будућност наше деце.
Ракић: „Не учествујем на унапред покраденим изборима“
Па ако „они“ не могу и неће то да зауставе, ко може и хоће? Народ, друштво. И не сумњајте у то да ће стићи подршка и од оних који су побегли, можда чак и поновним појављивањем на београдском аеродрому, са коферима у руци… Можда чак и њиховим повратком у отаџбину. Да заједно са својим народом укрешу сунце које ће поново откравити Шантићеве стихове.
