Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Ово је стање и беде зла, када ће се зло или коњским копитама изгазити или ће нас искидати. Јер зло само од себе не уме да мине
Догурали смо да ћемо социјални канибализам заменити цивилизацијским, у коме треба да те буде страх и од својих. Дошло се надомак доба у коме обмана изгледа тек као лепота прошле епохе јер човек је сведен огољено – на желудац и излучевину – а друштвени догађај је једнако шта се догађа у „Великом брату“ и на маратону, као и у издаји државе и томе шта ће нам рећи бивши директор Г17 о Европи, а све још додатно објаснити – објективно, а како би другачије – којекакви иза којих никаквог дела нема нити га може бити.
Ушли смо у свет где мисао не може претрајати ни тренутак свог настајања, док је тв-реклама за пиво скоро као објава вечности. У таквом свету није ни чудо да се само стомаком мисли, осећа, пева, обећава и да таман толико све вреди. Права је срећа срећа што на људском телу нема још неког отвора јер питање је чега би се још могли нагледати, наслушати, намирисати.
Одавно је започела каријера канибализма у српском друштву. Од дана теледиригованихб другова и другарица, кад су се пријатељи одрицали пријатеља, жене мужева а деца родитеља, већ какво прождирање је затребало. То више и није било понижење, већ Пављовљева безумно сапета симфонија излучевина. И сви ми данашњи итекако знамо колико је сад постала моћна силесија у страху од својих, на послу, у кући, у странкама јасно, удружењима и еснафима. Данас и државу располућујемо и тек као рефлекс прождиремо.
Србина сада треба да је највећи страх од Србина. Некад је Србин прво био конвертит или кукавица, па је то звећало, па су падале крупне речи; данас је све то присутно заправо само због малих ствари. Задовољства у тзв. ироничним боговима малих ствари, како је гласио један стари насов, данас су опседнута кусом маштом недаровитих, ниских, препуштених само својим рефлексима, без моћи да макар назиру ивице.
Нема никаве мудрости у канибализму, има само констатације. Просто као аутомат. Гледамо их, и тек ћемо се нагледати. Ово стање не може бити решено ни мудрошћу ни народом, који прво ваља подићи и умити јер му је све достојанствено одузето. Све је од почетка било против добрих људи, од образовања без мишљења до набеђених истина.
Олако су се уздигли најгори, најбеднији, најубогији, и наш свет учинили својим, а да нису ни приметили када је та њихова власт пијане силе скончала у канибализму. Најпре у социјалном, оном кад човеку не даш право на људски живот, а сад већ, у последњем стадијуму друштва – у цивилизацијском, кад човек човека сатире и без разлога јер да те мале ствари свакако не могу бити разлог. Ретко је било, ако је икадада, да је народно богатсво било уистину тако спискано на теревенке и облачење хистеричног окота, који се у име тога препустио мрачним силама распорене утробе друштва, уместо да је лече.
У свом обрнутом ходу од петка до петка Срби ће уништити властитошћу стицану државу, и своје међусобне односе препустити канибализму. Јер данас је недовољно изрећи како ће неко својм чином подршке овоме постати саучесник, кога – ако не данас, а оно већ сутра – чека одлазак код тужиоца. Јер ово је стање и беде зла, када ће се зло или коњским копитама изгазити или ће нас искидати. Јер зло само од себе не уме да мине.
