Прочитај ми чланак
Инсистирање Владе Израела да се закон о националној држави јеврејског народа изнесе пред Кнесет (израелски парламент), поделио је грађане једине демократске блискоисточне државе. Уколико у среду прође у парламенту, Израел ће постати национална држава јеврејског народа, с нагласком да право одлучивања о националној судбини остаје искључиво у рукама Јевреја. Осим опозиције и америчког Стејт департмента против овог закона су неки чланови израелске владе, као што су министарка правде Ципи Ливни и министар финансија Јаир Лапид.
Прослава јеврејског празника у синагоги у Београду
Члан Јеврејске заједнице Србије Давор Салом каже да је тај предлог закона интригантан и да говори да у неким круговима у Израелу постоји страх да ће ова држава изгубити јеврејски идентитет.
– У Декларацији о независности Израела, усвојеној 1948. године, записано је да је то држава Јеврејског народа и осталих народа који тамо живе. Очигледно да неки сматрају да је проблем што се Израел, по њиховом мишљењу, превише отворио и сада је као било која држава западне Европе. Ту се не мисли на локално арапско и хришћанско становништво, већ на придошлице из Африке и Азије, због чега је повећан страх да ће бити изгубљен јеврејски идентитет – каже Салом.
Нафтали Бенет који предводи националистичку партију Израел наш дом, не узбуђује се много због критика које стижу из Америке и напомиње да се Израелци морају бавити државним питањима.
„Да ли желимо масовни улазак странаца у Израел? Да ли желимо ерозију будућности Галилеје и Негева који би могли имати арапску већину и националистичке захтеве. Ми смо ти који се морају бавити тим питањима”, рекао је Бенет.
Рубен Фукс, председник Савеза јеврејских општина Србије, ипак, каже да у овом тренутку, нико не би могао да каже шта ће тај закон на крају донети, чак ни они који га предлажу. Он у евентуалном његовом усвајању види зрнце опасности да то више не буде демократска држава у пуном смислу.
– Чак и у време када се говорило о формирању државе Израел, одлучено је да то буде изграђена демократска држава иако је у време Балфорове декларације, већина држава која је о томе одлучивала имала државно устројство парламентарне монархије – сматра Фукс.
За разлику од њихових сународника у Израелу, па чак и од оних у региону, Јевреји у Србији се осећају сигурно, тврде наши саговорници. То што су мањинска заједница и што је њихов број, од Другог светског рата наовамо, сведен на неколико хиљада људи доводи их у опасност од асимилације, али су, ипак, успели да очувају свој национални, културни и верски идентитет.
– Антисемитизам у Србији извире из маргиналних група и нема значајнији утицај на свакодневни живот. То је велика разлика у односу на Грчку, Мађарску, Белгију, Шведску, Француску или Велику Британију, где те групе нису тако маргиналне. У Грчкој је странка Златна зора била у парламенту, a не знам ниједну од овдашњих партија која има антисемитизам као део званичног програма. Не сумњам да неки јесу прикривене антисемите, али отвореног антисемитизма нема – каже Фукс.
Јевреји су били најближи да потпуно нестану као заједница после Другог светског рата. Холокауст је оставио свега 1.500 од укупно 12.500 Јевреја колико их је било пре окупације Србије. Преживели који се нису поистоветили са левичарском идеологијом која је тада била владајућа, у значајном броју су се одселили у тек створену државу Израел.
– Они који су нашли своје место у СФРЈ су били чланови партије или лево оријентисани. Управо та секуларност је била једини начин како се заједница и могла очувати. Тада није било друштвено прихватљиво посећивати верска места, па је и окупљање око синагоге било веома оскудно – рекао је Фукс.
Породица Салом је ипак успела да сачува своју религиозност, иако је Мојсе Салом, отац Давора Салома, као партизан учествовао у НОБ-у и касније био војно лице. Упркос томе, он је сваког петка ишао у синагогу и јеврејску заједницу.
– Он није био верник који се стриктно придржавао верских прописа као што су то били његови родитељи који су били сефардски Јевреји. Упркос томе, растао сам у породици у којој се јудаизам пажљиво неговао. Од рођења сам био свестан тежине презимена Салом и свог порекла. На сва моја питања о себи и коренима добијао сам одговоре и ништа се није скривало од мене. Кроз период одрастања јачао сам свој идентитет и то сам финализирао кроз боравак и студије у Израелу. Он је данас део мог става и јаког јеврејског идентитета – истиче Салом.
Јевреји из Србије данас се селе у Израел из, пре свега, економских и породичних разлога, али не и због антисемитизма. С друге стране, очекује се масовни прилив у ову државу из Француске и Украјине где је повећана мржња и антагонизам према јеврејском народу.
Давор Салом је већ окусио живот у Израелу и нема намеру да се сели из Србије.
– Себе сматрам Јеврејином који живи у Србији. Декларишем се као Јеврејин и у националном и у верском смислу. Лојални сам грађанин ове земље који слободно може да изнесе своје политичке, културне или неке друге ставове – каже Салом.
Срби Мојсијеве вере
Синтагма Срби Мојсијеве вере настала је крајем 19. века, када су Јевреји, после Берлинског конгреса, и формално добили право грађанства. Фукс каже да је та синтагма више исказ политичког става и идентификације са државом у којој се живи. Он објашњава да је став од времена Вавилонског ропства до данас, да Јеврејин мора да буде лојалан грађанин државе у којој живи и да поштује њене законе.
– То су код нас показали Балкански ратови и Први светски рат у којима су Јевреји учествовали као добровољци. Став према држави Србији није се променио ни када је формирана држава Израел 1948. године. Од како је створена она има симпатије на основу националне идентификације, али и породичних и пријатељских веза – каже Фукс.
Кантор у синагоги
Стефан Саблић, позоришни редитељ, каже да се за јеврејство везао преко Израела, хебрејског језика културе и музике. Отуда је и његово интересовање интересовање за синагогалну литургијску традицију.
– Слушајући канторе у синагоги у Београду био сам привучен оријенталним звуком, који је за мене и данас тако мистичан и моћан. После много година бављења, истраживања и извођења ове музике она је постала нераскидиви део мене. Бавим се сефардском музиком, како светом тако и световном – каже Саблић.
Он не сматра да живим у дијаспори, јер је Србија земља у којој је одрастао и провео већину свог живота.
– Уствари, гледајући са становишта јудаизма, ја свакако живим у дијаспори, али то уопште не значи да Србију не сматрам својом земљом– истиче Саблић.
(Политика)
