Pročitaj mi članakVerujem da ne postoji Srbin koji ne zna ko je dr Rudolf Arčibald Rajs, kao što sam uverena da je većina Srba makar čula, ako ne i pročitala, njegov amanet nama, ostavljen u delu „Čujte, Srbi“.
У једном делу својих анализа, Рајс се Србима обраћа следећим речима:
„Био сам са вама када сте били у невољи. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у пресудним биткама и тренуцима, када се препознаје истински карактер нације.
Видео сам, међутим, и ваше мане. Ваше мане које ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију.
Или ћете се замислити над вашим манама, прихватити критике и из њих извући корист, или ћете моја објективна запажања презрети, па ће онда она истинска српска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати са ваших простора.“
95 година касније, САМО тричавих 95 година касније, да видимо шта имамо од извучених поука и наравоученија:
- Имамо пре свега дилему јесмо ли ми, уопште, Срби или се само лажно представљамо.
Судећи по томе да смо дозволили себи да толеришемо министра науке која јавно тврди да је њена мисија да докаже да не постоји нешто такво као што је српски генетски код, питање је сасвим оправдано и на месту.
Срби, са којима је Рајс живео и умро, не би толерисали некакав глобалистичко-агендашки коров, који се запатио у Давосу па калем пренео у Србију, да се овде разграна и размножи, говорећи нам у лице да, заправо, и не постојимо, већ се лажно представљамо или имамо неизлечиву кризу идентитета.
- Имамо стрмоглави пад наталитета и беспрекорно утабан пут ка биолошком нестанку.
Срби из Рајсовог живота су имали добар изговор за малобројност – светски рат, који је покосио трећину репродуктивног мушког живља.
Шта су наше данашње муке големе, тј. на шта се своде?
Нисам решио питање квадратуре, деца неће преживети у ових 50 квадрата. Још ако је и слаб интернет…. Ухххх. Муке моје нико не зна.
Нисам спреман/на да се манем живљења из песме „дању спавам, а лудујем ноћу“ (та „мудрост“ има и наставак, који у једном делу каже „од мене је и Бог диг’о руке…“ – биолошки и етички смо се опасно приближили тачки од које Његова рука више заиста неће бити над нама).
- Имамо инфективну потребу да блејимо у стаду које води један вођа. Без вође смо као без мозга и очију – вођа за нас ради, говори, мисли, планира, одлучује, купује, распродаје, поклања, задужује, те допушта повремено да неко од нас из стада искочи и разблеји се овде мало, пре него му вођа рогове утуца нежним миловањем на информативном разгвору у притворској јединици.
Срби из доба Рајса би разумели да ништа не може бити решено променом имена и презимена вође, већ искључиво променом друштвеног модела, који сада мало стадо води или на ражањ или у замрзивач.
Мало стадо може опстати, умножити се и сложно удавити свог вођу само ако промени модел по коме живи и који чак прихвата за нормалност:
– модел у коме је нормално сваковрсно понижење човека као индивидуе са разумом и душом;
– модел у коме је нормално разапињање и ниподаштавање човека због свог мишљења, због храбрости да га аргументовано обзнани и намере да га другима представи као алтернативу;
– модел у коме је нормално куповати дипломе и радна места а продавати углед, територију, природна богатства, привредне потенцијале и људе;
– модел у коме је нормално живети демонску инверзију, тј. прихватање за здраво и пожељно свега онога што одлично знамо да је изопачено и самоубиствено;
– модел по коме је нормално седети испред тв-а, тог електронског лажљивца, и мирно гледати како се распродаје државна имовина и поклањају, загађују или уништавају сви њени природни, енергетски и привредни ресурси.
Када би Рајс сада међу нас зашао, чини ми се да би могао једино да константује да народ коме је његова поука намењена није ништа разумео, док је нестајао, са главом обешеном о вешала светског економског форума и мозгом спрженим у медијским, пропагандним тровачницама, испред којих је оставио разум, расуђивање, јунаштво, историјско памћење, генетско наслеђе и душу.
