Прочитај ми чланак"Нека не буду мирни они који су дозволили да са својом кћерком има само две заједничке фотографије. Овим видеом сам желела да одам почаст мом хероју, мом борцу који је пао за слободу свог народа. Спавај мирно, тата. Нећу дозволити да останеш заборављен. Ни ти, ни било ко од твојих другова и потрудићу се да приче јунака са Кошара стално буду присутне у нашим умовима"
Војник по уговору Далибор Димов из Пирота, погинуо је 4. августа 1998. године на караули Кошаре, у терористичкој заседи. Према речима потпуковника Драгутина Димчевског, који је заповедао граничним јединицама у том периоду, он је први страдали граничар на овој караули.
Након овог догађаја уследили су стални напади из Албаније који ће кулминирати битком за Кошаре започетом 9. априла 1999. године која је трајала 67 дана и однела животе 108 српских хероја.
Далибор Димов имао је само 20 година када је страдао, оставивши за собом петомесечну ћеркицу Монику. Одрасла као сироче, јер је у петој години изгубила и мајку, Моника не заборавља очево херојство, па је поводом тужне годишњице од његових фотографија направила видео у, како каже, татину али и част свих његових сабораца.
Објавила га је на свом Фејсбук профилу и испод њега написала:
– Данас се навршавају 22 године од погибије мог оца, хероја са Кошара – Далибора Димова. Овај видео је направљен у његову част, у знак сећања на жртву коју је дао за своју отаџбину. Нека овај видео подсети народ да је у нашој историји пуно хероја који су дали свој живот, да би ми сада живели мирно. Нека не буду мирни они који су дозволили да са својом кћерком има само две заједничке фотографије. Овим видеом сам желела да одам почаст мом хероју, мом борцу који је пао за слободу свог народа. Спавај мирно, тата. Нећу дозволити да останеш заборављен. Ни ти, ни било ко од твојих другова и потрудићу се да приче јунака са Кошара стално буду присутне у нашим умовима. Нека ти је вечна слава и хвала, небески стражару мој.
Моника за Телеграф рс каже да то што оца није запамтила, није умањило њену љубав према њему.
– Након смрти тате и маме подигли су ме њихови родитељи. Тату нисам запамтила, а схватила сам да је био херој отприлике када сам пошла у први разред. Мислим да ми је тада још више почео да недостаје а године то не мењају, чини ми се да ми сада треба још више. Поносна сам ћерка хероја, и на овај начин сам желела да се његова и жртва његових другова не заборави, да не буду само историјски податак – прича Далиборова ћерка.
Далибор је страдао када је колона војних возила упала у заседу. Џип у коме се он налазио погођен је зољом, а он је тешко рањен. О детаљима погибије свога оца сазнавала је од његових ратних другова који су јој се јављали најчешће поводом годишњице његовог страдања.
– Далибор Димов, Ром пореклом, бугарског презимена и Србин по личном изјашњавању, по мајци Топлодолац, војник по уговору, по чину разводник, на служби у караули Топли До, Друге граничне чете, 23. граничног батаљона, добар човек. Погинуо је на данашњи дан 1998. године, тада привремено у саставу Извиђачко диверзантске чете у реону караула “Кошаре”. Када је кренуо на задатак сигурно је да се плашио, али није био кукавица, нити је покушао као неки да дезертира или на други начин избегне своју дужност. Увек се смешио… Тренутак пре тешког рањавања својим телом је заштитио командира. Преминуо је пред поноћ истог дана на ВМА. Вечна ти слава и хвала, друже – навео је један од Далиборових сабораца.
У другој поруци која је стигла Моники, један од ратних другова њеног оца јој је поручио:
– Твој тата је, мала, био херој и то онај прави. Увек чувај сећање на њега, свима причај и поноси се што си имала таквог оца. Он је сада твој небески стражар… Слава му и лака земља српска за коју је дао оно најсветије, живот – навео је ратни ветеран.
Каже да се нада да ће се Пирот одужити њеном тати јер је било иницијатива да му се у овом граду постави обележје.
– Мојој мами је био обећан стан због татине жртве, али га није добила. Била је иницијатива његових другова да се ослика мурал у његову част у Пироту или да се нека улица назове његовим именом али се то још није десило. Надам се да ће то бити учињено не само због мог оца него због свих оних који су страдали бранећи отаџбину – казала је Моника.
