Прочитај ми чланакИгор Симоновић (42) из Сомбора дуго ће памтити 5. јануар, када су га напала двојица миграната у градском парку и прислонивши му нож на грло, захтевали да им да „сербиа монеy“. Некако је успео да побегне, случај пријави полицији која је привела нападаче и против којих је покренут поступак.
-И данас се јежим кад се сетим те вечери. Ишао сам у град, око 21 час, у мрачном делу парка шчепала су ме двојица и гурнули на клупу. Старији и вишљи ми је ставио нож под грло, својим ногама обухватио моје, тако да нисам могао да мрднем, док је млађи почео да ме џепари стално понављајући „сербиа монеy“. Кад сам одговорио да немам, захтевали су да им дам телефон, који су ми напипали у џепу. Пошто сам морао да устанем, да извадим телефон из џепа, онај са ножем се мало померио и у том моменту сам их обојицу гурнуо и почео да бежим колико су ме ноге носиле, препричава нам Игорсвој „блиски сусрет“ са мигрантима и наглашава да се никада није тако уплашио, као те вечери.
Мигранти, каже, нису кренули за њим. Све пролазнике кроз парк, које је сретао је упозоравао да не иду тим мрачним делом где је он нападнут и продужио је ка полицији.
-Тек на светлу сам видео да ми је крвава јакна и да ми је коса умрљана крвљу. У полицији сам чуо да је тај старији, што ми је држао нож под грлом, претучен на аутобуској станици и да му је отет новац. Ухватили су их код Лукоил пумпе, лако су их препознали и довели у станицу. Показали су ми у полицији нож, дугачак 30 цм. Потврдио сам да су они у питању, дао изјаву, узели су отиске крви са моје косе и јакне и након тога сам отишао кући, наставља Игор.
Додаје да је јавни тужилац против њих предао тужбу суду.
-Нисам убеђен да ћу добити икакву сатисфакцију, али желим да се случај прцесуира, да се донесе пресуда којом ће бити окривљени, да дело које су учинили остане забележено у судским аналима, јер по правилу чине шта хоће, али ни за шта не одговарају, додаје Игор и закључује да се у свом граду не осећа безбедно и да је то страшно што је тако.
-Од те вечери избегавам мрачна места, обазрив сам, али исто тако нећу да се повлачим, већ активно учествујем у свим протестима против миграната, закључује наш саговорник.
НЕ ЖЕЛИМ ДА БЕЖИМ ИЗ СВОГ ГРАДА
Слично размишља и Зоран Јовановић, коме су мигранти у неколико наврата проваљивали у кућу и викендицу, иза себе остављали хаос и унели страх у безбедност породице.
-Проваљивали су ми неколико пута у кућу, у Излетничкој улици, удаљену око 500 м од Центра за мигранте у Шикари. Иза себе су остављали хаос. Кад сам их једном затекао и ушао у расправу са њима зашто упадају у приватни посед, они су ми хладно рекли да су „скупљали орахе“ и потом побегли. Проваљена ми је и викендица на Вагонима, налази се на почетку насеља. Моја ћерка тамо често одлази и воли да буде и одмах ми је прострујало кроз главу шта би било да се затекла тамо кад су проваљивали? Не смем ни да изговорим, од страха, шта ми је све пало на памет. Млађа ћерка се враћа бициклом у пола 10 увече из музичке школе баш тим, најфреквентнијим путем за мигранте. Некад идем да је сачекам, некад смо на телефонској вези док вози, углавном, живим у страху за своју породицу, огорчен је Јовановић.
Додаје да га јако иритира њихово бахато понашање, као и то што полиција и власт то толеришу.
-Питам се кога полиција треба да заштити, а кога стварно штити? Да ли нам мигранти требају у нашој средини, ко су они уопште, какве болести доносе, каква је истинска политика везана за њих? Ја, са својих преко 50 година не желим да бежим одавде и мењам свој живот. Ово је моја држава и другу немам, закључује Јовановић, питајући се да ли би полиција друкчије поступила да се ради о нападу на њихове породице и имовину, а што реално може и да се догоди, јер нико није заштићен и безбедан.
УДРУЖЕНИ У ГРУПУ НА ФЕЈСБУКУ
Грађани, забринути за своју и безбедност својих породица и имовине почели су самоиницијативно да се окупљају, разговарају, дају предлоге и решења за проблеме у којима су се нашли. Тако је, недавно, настала и група на Фејсбуку, под називом „Удружени грађани Сомбора“, која има око 2.500 чланова и сваког дана је све бројнија. О овој групи је, осим осталог, наведено да је жеља њених чланова да се сваки грађанин безбедно креће улицама града, да институције буду у служби грађана, да им се не намеће оно што не желе, као што су прихватни центри за мигранте, да се субвенције дају породичним фирмама и пољопривредним газдинствима, а не странцима.
Такође, у дискусијама, чланови износе своја искуства из „блиских сусрета“ са мигрантима. Тако је Весна, 24. јануара објавила да су те вечери, тројица миграната напали жену око 19 и 30 часова, да је једва успела да им умакне и да се то догодило на Сонћанском путу, испред радње ПерСу. Јеленаје написала да је, у аутобусу, мигрант намигивао њеној малолетној ћеркици, док је Сања навела да се плаши да борави у сопственој кући, јер су јој само у размаку од пар дана, мигранти два пута били „у посети“.
-Први пут нисам видела лице, али други пут кад је наслонио главу на мој прозор, гледајући унутра, били смо очи у очи и тресла сам се као никад у животу. Тај страх никада до сада нисам осетила. После првог пута сам звала полицију, дошли су и мање од секунду загледали капију, са рукама иза ледја и главе погнуте надоле. Нису се ни потрудили да погледају детаљније, иако им је речено да се ту, преко капије, крију мигранти, навела је Сања и додала да због свега тога не излази из куће без пратње. Ако већ мора, каже, обавезно иде таксијем који је чека док не обави посаокоји има и одмах врати кући.
