Прочитај ми чланак"Док смо ми ишли на Запад и доносили у земљу, комунисти су крали у земљи и износили новац напоље". Прочитајте сећање америчког писца и новинара Дејвида Самјуелса на сусрет са Дачом који му је пре неколико година открио тајне српског криминала.
Када се амерички писац, есејиста и новинар Дејвид Самјуелс запутио ка Србији са идејом да напише велику репортажу о чувеним Пинк Пантерима и организованом криминалу у Београду, пут га је неизоставно одвео до Дачиног ресторана. А прича о Пинк Пантерима га је одвела далеко у прошлост и претворила се у својеврсну историју београдског асфалта, који су опасни момци са наших улица успешно извозили на Запад.
Самјуелс је до танчина пренео приче, сведочења и легенде о Стевици Марковићу, анегдоте из чувене књиге „Горила“, а посебно место у његовој обимној и запаженој репортажи нашао је разговор са последњом иконом таквог Београда, Милутином Дачевићем Дачом, човеком који је пре неки дан преминуо. Природном смрћу, од можданог удара.
Милутин Дачевић је преминуо у 66. години. Ван београдског Дорћола био је чувен по гостовањима у култној емисији Вање Булића „Бисери“. После каријере клриминалца на Западу, почетком деведесетих се враћа у Београд и ортвара пицерију „Таволино“. Зато су га звали и Дача Таволино.
„Када се говори о урбаним легендама, обично се мисли на момке тврдих песница. Дача је сушта супротност“, рекао је Вања Булић.
Булић је за Дачу, који му је био гост чак шест пута, говорио да је победио све законе телевизије. Због неразумљивог говора – многи ће рећи да му је то давало на харизми – био је приморан да титлује емисије. Интересантно је како је баш тај Дача Таволино кога је Булић титловао, америчком писцу и новинару рекао како данас клинци „гутају слова, не знају да акцентују речи и причају као мајмуни“.
Прочитајте цео текст сећања Дејвида Самјуелса (који је велику репортажу о балканском криминалу објавио у Њујоркеру) на сусрет са Дачом који му је пре неколико година открио тајне српског криминала.
***
Милутин Дачевић (Самјуелс пише Дацовиц), пријатељима познатији као Дача, пензионисани је криминалац. Ових дана, обично га можете наћи у Београду, у његовом италијанском ресторану.
Ресторан је покренуо од зараде која је остала иза његове каријере лопова у Италији. Током тих година био је одани сарадник легендарног српског гангстера Љубе (Земунца). Дача и Љуба су заједно отворили Италију за балканске криминалце.
Испред његовог ресторана, у приземљу солитера који личи на огромну коцку цемента, Дача је створио малени италијански трг, који је сам назвао Пиазза д’Италиа. Изнутра, ресторан личи на стару римску таверну осмишљену да привлачи туристе; бар је обложен огледалима и декорисан тричаријама са мотивима из филмске трилогије „Кум“. Рођен и одрастао у Београду, Дача је привржен свом граду, посебно његовој традицији.
Када је чуо акценат жене која ми је помагала као преводилац, рекао јој је: „Причаш као неко ко није у ово време учио српски језик у Београду, где млади гутају слова, погрешно акцентују речи, и генерално причају као мајмуни“.
Био је обучен у џинс и италијански беж џемпер од кашмира који се закопшчавао око врата. Док смо разговарали, повремено би повлачио панталоне, заборављајући да је и дама присутна. Он је био једини Србин ког сам упознао, а који је причао са пуним дијапазоном римског сленга, гримаса и гестикулација.
Дачу су првобитно, тако ми је причао, за одлазак у Западну Европу инспирисале приче по Београду о његовом хероју из детињства Стевици Марковићу, телохранитељу чији је живот био инспирација за роман „Горила“. Прво је напустио Србију да би са Марковићем радио у Паризу, и потврдио ми је многе анегдоте из те књиге. Марковићева смрт, рекао ми је, била је мање романтична. Присетио се како се, када је Марковић нестао, распитивао о њему међу корзиканским гангстерима.
„Твој пријатељ је на депонији, са осталим ђубретом“, рекли су му.
Дача није више опчињен Марковићем и његовим кругом. „Њихови мозгови су претворени у кечап“, рекао ми је. Како би ми илустровао, искапао је мало кечапа на своју леву руку и полизао га. С друге стране руке била је тетоважа руже. Његово тело било је прекривено тетоважама.
Дача је био отворен и интелигентан саговорник, било је лако увидети како је користио своју интелигенцију и харизму, уз Љубину снагу, да створи своје царство у Италији, повлачећи и друге криминалце са Балкана за собом.
Процењује да је првобитна група од њих петорице нарасла на више од стотину криминалаца, и сви су били из Београда.
Када сам га питао колико њих је још међу живима, рекао ми је – четворица или петорица, имитирајући покрете убризгавања хероина, шмркања кокаина и пуцања из пиштоља.
Чланови Пинк Пантера су повремено посећивали његов ресторан. „Подржавам их свим срцем“, рекао је. „Не желим никог од њих да доведем у неприлику“. Његова прича је била украшена „лоповским сленгом“, дијаманти су били „смалл гласс“, нови регрут је био „гуштер“, лопов са вештим рукама је био „виолиниста“. Неки од ових израза упућују како је организовани криминал на Балкану укорењен у традицији и култури. Особа задужена да омета обезбеђење је била „заводник“, а онај задужен за силу је био „магаре“. Особа задужена за организацију логистике је била „јатак“, израз који се некада користио за Србе који су пружали заштиту побуњеницима у доба Отоманског царства. Превртљиви златар који је куповао украдено „камење“ био је „сиса“.
Једног поподнева, висок, наочит човек, у уској црној мајици на кратке рукаве и у скупим црним панталонама, зауставио се испред ресторана да поразговара са Дачом. Рекао је да живи у Данској, а да ради у Холандији, Швајцарској и Француској. Разменили су пар речи у пролазу, али је било очигледно да се разговор дотакао Италије. Човек је рекао да не постоји централна организација криминалаца у Београду. „Ја радим за себе“, нагласио је.
Дача је климнуо и рекао: „Постоји организација, али није формална“. Објаснио је и да док пријатељи препоручују једни друге за послове и нико унутар круга не познаје све остале, постоји централна хијерархија која одлучује како ће се послови планирати и ко плаћа трошкове.
Рекао ми је да је чувена пљачка у Токију коштала око сто хиљада долара. Та „организација“, рекао је Дача, одлучује ко ће да чува робу и где новац иде после. Човек из Данске је деловао нервозно, али Дача га је умирио.
Групе Пантера, наставио је Дача, се налазе изван Србије. Земље које је поменуо су биле познате: Италија, Француска, Белгија, Холандија, Данска, Швајцарска. Они се често враћају у Црну Гору или Србију, где су на чекању за будуће послове.
Пантери који су ухапшени, рекао је, често су предати полицију од стране послодаваца, као својеврсни вид смањења радне снаге и резања трошкова, или ради одвлачења полиције од њих самих.
Високо позиционирани слој у организацији Пантера, рекао је Дача, укључује и значајан број бивших српских војника који живе у скандинавским земљама. Али, трговина дијамантима се углавном води из Италије, Русије, Израела и Холандије.
Дача, који није био укључен у криминалне радње Пантера, објаснио је зашто подржава ту групу. Како је рекао, „они доносе новац у земљу, насупрот такозваној политичкој елити“. И додао је: „Колико год да добију од акције – а то је мали проценат плена – донесу овде.“
***
То је амерички писац и репортер написао о Дачи, за кога се очигледно до последњег дана ништа није променило у односу на време када је говорио каква је разлика између „њих“ и комуниста. Док су они ишли на Запад да напољу краду и доносе у земљу, комунисти су крали у земљи и износили новац напоље.
