Једна слика ових месеци кружи друштвеним мрежама – енглеска фудбалска репрезентација на стадиону у Берлину држи дигнуте руке у стилу "Зиг хајл". Није то био никакав изузетак – сви су у Берлину поздрављали тако. Један од ретких који се успротивио и одбио да тако поздрави Адолфа Хитлера био је атлетичар наше репрезентације
Једино изненађење после париске (зло)употребе олимпијских игара било је – извињење. Додуше, кад се пажљивије погледа садржај саопштења портпаролке Организационог комитета Олимпијских игара у Паризу, то и није било извињење. Препознато је да то што се Организациони комитет игра с осећањима милиона људи није пријатељски однос, али то што је после тога речено није – извињење.
Кад неко схвати да је „својим поступком утицао да се неко други лоше осећа“ он може да 1) изрази жаљење – жао ми је, могу да разумем, али нисам ја крив – није ми била намера да те узнемирим, повредим или изазовем да се осећаш лоше; и 2) да се извини – признаје кривицу, прихвата одговорност за негативну последицу грешке.
Богохуљење – суштински стуб слободе говора
Прво, занимање портпарол је измишљено да се починилац (грешке) не би доводио у ситуацију да сам правда своје намере. Друго, тако се некако и понаша извесна Ана Декамп док говори: „Јасно је да никада није постојала намера да се покаже непоштовање било које верске групе. Церемонија отварања покушала је да прослави толеранцију заједнице.“ И додаје да верује да је „ова амбиција остварена“, али „ако су се неки људи увредили, заиста нам је жао“. Али толеранција која вређа је сама суштина те приредбе.
Олимпијске игре саопштавају да им је важно да порука стигне до католика па „и других хришћанских група“, а због тога што су их „узнемирили призори са церемоније отварања ОИ, а нарочито сцена са трансвеститима, односно ‘дрег краљицама’, која је била пародија на чувену слику ‘Тајна вечера’ Леонарда да Винчија“.
Агенција Ројтерс која преноси ове поруке, такође одана „олимпијској идеји“, указује „како Француска, иако поносна на богато католичко наслеђе, такође има дугу традицију секуларизма и антиклерикализма“. И констатује да је антихришћанска реалност западна свакодневица, вредност чак: „Богохуљење није само легално, већ га многи сматрају суштинским стубом слободе говора!“ И уопште, једино за расправу је – шта то би Римокатоличкој цркви да се оглашава поводом нормалне западњачке манифестације која је „садржала сцене исмевања хришћанства“.
То ти је слобода медија и слобода говора – разуме шта се сме исмејавати, а шта не. Ислам – не. „Да ли би се икада усудили исмевати ислам на сличан начин? Да ли су икада сањали да се на овај груби, јавни начин ругају сцени из Кур’ана? Сви знамо одговор“, огласио се овом приликом бискуп Робер Барон.
Медији и бука јавности јесу и огледало друштва – али ту није проблем у огледалу. Западно друштво живи са тим – и то називају „независним медијима“.
Муке с берлинском историјом
И пошто је Олимпијски комитет под директним и беспризорним утицајем западне политичке моћи – овакве реакције су нормалне. Мало буке која за три дана утихне. Једино су ту мало „проблематични“ примери из прошлости који се као парадигма нису разликовали од Макроновог разумевања зашто би нека земља организовала Олимпијске игре. На пример, Немачка 1936. године.
Адолф Хитлер је организовао велики спектакл да свету покаже моћ, и свет је то тако прихватао. Једна слика ових месеци кружи друштвеним мрежама – енглеска фудбалска репрезентација на стадиону у Берлину држи дигнуте руке у стилу „Зиг хајл“. Исто као и немачка репрезентација. Али, не. Није то био никакав изузетак – сви су у Берлину поздрављали тако. Један од ретких који се успротивио и одбио да тако поздрави Адолфа Хитлера био је атлетичар препонаш југословенске репрезентације Иван Стеван Ивановић (касније познат као бродовласник Ване Ивановић).
Мало ко га је тада подржао, а после – кад се „демократски свет“ сударио с поруком берлинских Олимпијских игара – о Берлину се говорило све најгоре. Замењивала се теза, те су црни спортисти као Џеси Овенс узимани као хероји побуне против фашизма а не као спортски победници, што су они били.
Олимпијски комитет, наравно, после тога није мењао ништа. Мало су бљували по Адолфу па се прикључили победницима и разумели – да ће се одсад поздрављати како амерички победници буду тражили. И ако треба, избациваће из олимпијског играња спортисте чију државу Американци из неких разлога не воле.
Олимпијске игре у Паризу 2024. пропагирају американизиране глобалне идеје и све што они огласе вредностима. Прва је, што показује и креативно дограђивање Тајне вечере, LGBTQIA+, како то именују овлашћени зналци са Универзитета у Принстону.
Дотле се стигло. Владајућа класа на Западу је у томе нашла начин како да се иза тих запетљанција остварује моћ, па онда и профити. Може читаоцу изгледати чудно, али то су инструменти и резултати Четврте индустријске револуције.
Француски круг таме и опадања
Три индустријске револуције биле су велики „преврати у производној техници изазвани проналасцима и применом нових машина који су омогућили организацију производње у великим размерама“, а Четврта намерава да изврши велике изуме на употреби људског бића и његовог претварања у вештачку интелигенцију.
Овакав однос према хришћанству који стаје у жаљење једне портпаролке неког комитета утемељен је – подсетимо се – од Француске буржоаске револуције 1789. године.
Нарасла је у 18. веку класа буржуја (bourgeoisie), „имућнији и утицајнији представници грађанства, углавном трговци, крупне занатлије и власници првих индустријских мануфактура“. Краљевска држава у којој се краљ Француске од 496. године сматра „Исусовим изаслаником на Земљи“ није могла да прати њихову потребу. Иначе, владање по „божанском праву“ било је нормално, јер се у готово свим тадашњим државама политичка моћ легитимисала религијом, „укључујући Сједињене Државе где су оци оснивачи конструисали религиозни наратив ‘предестинације’, Новог Едена, итд.“.
Утицаји индустријске револуције, која је најукорењенија у Енглеској, изискивали су нови тип државе. И краљ Луј XVI је скраћен за главу, а буржоазија је узмуваном народу обећала Прогрес, Демократију и Слободу, за срећу народа. Себи су дали власт, имовину, неограничено стицање богатства. Ко се томе успротивио завршио је како је Виктор Иго скоро век касније описао у роману Побуна у Вандеји. Немилосрдност према побуњенима била је основа односа
Папска потреба да влада земаљским царством
Осим приче о самовољном краљу, кога ће заменити грађани који ће одговарати народу, велика мотивација нове класе је долазила из историјског понашања Ватиканске цркве која је, како изговори кнез Мишкин, јунак романа Идиот (1869) Достојевског, вековима чинила да постане неподношљива.
„Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи, па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште вера, него непосредан, одлучан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се, најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство!“ (Достојевски)
Кад почне борба за новац, онда милости нема. Новој класи није био нерешив проблем да такву Римокатоличку цркву оцрни код народа. Последица постављања губитника на одговарајуће место у друштву – од француске револуције црква је „одвојена од државе“. Што даље од новца и моћи.
Римокатоличка црква никад није повратила ону моћ, али није се ни избрисала из друштва. Њено прилагођавање значило је низ компромиса а да би то стигло до данашњег степена – да власти није проблем да огласи увреду за вредност. Шта вредност, врхунском вредношћу! Тај процес у католичким земљама иде (запањујућом?) лакоћом.
У овој Француској недавно је председник Макрон дао мандат премијера момку који је од свих вредности у јавности препознаван само по својој сексуалној оријентацији а не по било каквој заслузи и резултату. А онда је он као првог члана кабинета именовао свог бившег партнера за министра иностраних послова.
Шта је Римокатоличка црква могла у таквој држави да очекује у глобалном дигиталном муралу који јавља свету – каква је земља која организује ове Олимпијске игре. Шта су вредности ту? Па, свакако нешто ни налик муралима које су за Олимпијске игре подизали Пекинг или Сочи!
Оптимизам у архетипским дубинама
Али има и ту једна оптимистична чињеница – уметник типа Томас Џоли, уметнички директор париског антихришћанског спектакла, за који он наводи да показује различитости, разумео је да би привукао пажњу мора (или је најлакше) ићи преко понижавања хришћанства. Он осећа да су негде у архетипским дубинама тог прегаженог народа сачувана нека зрнца која затрепере па се упале…
Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. Кад манипулатори раде велике пројекте никад не заобиђуКарла Густава Јунга који је на улазу у своју кућу исписао ову мисао: Призиван или не призиван, Бог је увек ту. Он је знао да је та спартанска мисао тачна, јер је уочио да су сви психички проблеми његових средовечних пацијената повезани с Божјим елементом.
А појавна реалност Европе у којој се одржавају Олимпијске игре 2024. углавном одговара увиду Достојевског од пре век и по: „Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубили везу са нашим народним кореном. Али тамо, у Европи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују – некада због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству.“
Зато се ми на Истоку – само чудимо: Докле је то дошло!
Запад се, убијајући икону, ухватио неких иконичних уметничких слика. Једна од најдубље поринутих слика у колективну свест је Да Винчијева Тајна вечера. Утицај западне културе је трајао и био интензиван, па смо и ми увелико ушли у тај „трип“. Зато се чудимо и разумевамо поруку католичких бискупа да је овде реч о претераној „инклузивности“.
Али, кад се Божје преда човеку који умишља моћ, а која превазилази људске моћи – онда то овако заврши. Ово су законити резултати Француске буржоаске револуције. Све њене вредности су стигле до антивредности. Брод спаса који то узима за гориво је – Титаник.