Прочитај ми чланакДр Реметић: Придружили се претензијама Хрвата, Црногораца...
НАЈНОВИЈИ потез Бугарске академије наука у служби је подсећања на стару, Вуковом руком забележену, српску народну пословицу да вук длаку мења али ћуд никада. Ово није први пут да се тако нешто догађа, и Бугари нису једини који имају претензије на српски језик.
Овако лингвисти коментаришу потез Бугарске академије наука која је издала књигу у којој са говори о бугарском корену говора у крајевима од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиња и Охрида, што представља директну претензију на српски језички простор. На ово је упозорило српско удружење из Скопља „Спона“, које се обратило Одбору за стандардизацију српског језика САНУ апелом да помогне у заштити српског језика и идентитета на тим просторима.
– Нису Бугари једини, а они то раде у континуитету без обзира на то у каквим су политичким односима наше државе – каже за „Новости“ др Срето Танасић, председник овог одбора.
А др Слободан Реметић, чија је ужа област изучавање дијалеката, појашњава да највећи део српске територије коју Бугари пословично присвајају припада призренско-тимочкој дијалекатској области, говорима који су се развили из најисточније групе штокавских говора.
Колико су бугарске претензије неутемељене Реметић илуструје двама детаљима, па каже да област Копаоника чува језичке вредности сасвим стране бугарском језику. Други пример је, истиче, то што је у мрежу Српског дијалектолошког атласа укључено седам села из Северне Македоније у којима се уз српски језик и српску националну припадност, исказану на последњем попису становништа, носи српска шајкача, славе крсна слава и Свети Сава.
– Бугари ово чине одавно, а поново су се, после извесног застоја, размахали – упозорава Реметић. – Они пословично својатају целу призренско-тимочку, дакле српску једноакценатску дијалекатску област, прелазећи понекад и преко Мораве, а један детаљ посебно опомиње. Године 2001. Институт за бугарски језик Бугарске академије наука, уз финансијску подршку Фондације „Сорош“, објављује Бугарски дијалекатски атлас у који нису укључени говори призренско-јужноморавског дијалекта са подручја Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Врање – да, Призрен – не, а реч је о истом говорном типу.
Реметић наглашава да Бугари нису једини који атакују на српски језик.
– Неки су присвојили оно што им је било потребно да постану „своји“ – истиче наш саговорник. – То што се десило са српским књижевним језиком представља раритет у планетарним оквирима. На простору између Бугарске и Македоније, на истоку, и Словеније, на западу, данас, по речима страних лингвиста, имамо један „лингвистички“ и више „политичких“ језика. Преименовањем језика који је, за потребе српског народа и његове културе, половином 19. века кодификовао Вук Караџић, добијени су тзв. босански и такозвани црногорски језик.
Јуриша се, истиче Реметић, на све српско:
Присваја се српска писана и усмена баштина, фалсификатима се од српског брзописа, који је на босански двор из Србије пренео Твртко Котроманић, ствара и тобожња „босанчица“ и много тога сличног и још горег. Када је о језику и „језицима“ реч, на исти тас, по мерилима струке, са тзв. босанским и црногорским иде и хрватски књижевни језик, настао, како је то говорио лингвиста Павле Ивић, „најјачим политичким потезом који је грађански Загреб икад повукао“, односно прихватањем вуковског типа језика.
ЗАКОН О ЈЕЗИКУ ЈОШ НА ЧЕКАЊУ
Дуго чекамо да у званичну процедуру уђе давно припремљени нацрт Закона о употреби језика и писма, чекамо и најављену Декларацију о опстанку српског народа, где би језику и писму требало да припадне важно место – каже др Реметић. – Недавно су ресорна министарства Србије и Српске потписала Повељу о српском културном простору. Надамо се и јединственом буквару за сву српску децу, али све некако иде много споро, или уопште не иде.
