Pročitaj mi članak

SFR Šugoslavija: Srbija, Crna Gora i BiH šampioni zagađenja

0

Na pojedinim delovima reka u Srbiji, BiH i Crnoj Gori, od smeća je sve teže ogledati se u vodi, ali baš to što vidimo odraz je današnjeg čoveka - načina života, ekološke svesti, brige nadležnih. Toliko smo blizu i toliko povezani, a vodama koje nas spajaju, "vodeći računa" da i sebi ostavimo dovoljno, šaljemo jedni drugima - otpad. U sve tri zemlje, priroda nije štedela da čoveka počasti lepotama, niti čovek štedi načine da tu lepotu zagadi, uništi.

Србија: Екоцид на Лиму – смрт једне реке

Лим је некада важио за једну од најчистијих река у Србији. Годинама је далеко од тога. Фекалије, хемикалије и на тоне разног смећа сада су његова реалност. Највише га угрожавају дивље депоније којих у Пријепољу и Прибоју има на десетине. Црна тачка – несанитарна депонија „Стањевине“, која је у великој мери угрожавала Лим, пре више од годину дана је затворена.

„Иако су проблеми почели да се решавају санирањем ове депоније, на коју је више од 40 година одлаган отпад из Пријепоља, и даље постоји око 40-60 дивљих депонија дуж Лима кроз Србију. Надлежне институције тренутно раде и на изградњи трансфер станице ‘Бањица’ са рециклажним острвом у Новој Вароши, чиме ће се коначно затворити и велика несанитарна депонија уз Потпећко језеро, али за сада нема прецизних информација када ће трансфер станица бити завршена. Из „Бањице“ је у плану да се селектовани отпад Пријепоља, Нове Вароши и Прибоја, транспортује на Регионалну санитарну депонију ‘Дубоко’ у Ужице. Несумњиво је да ће се на овај начин драстично смањити загађење Лима, али уколико се паралелно са тим решавају и узроци. Уједно је веома важно да надлежне институције буду свесне да се решавањем ових вишедеценијских проблема директно доприноси стратегијама Европске уније, али и Зеленој агенди за Западни Балкан којом је наглашена потреба за смањењем загађености водотокова, ваздуха и земљишта, као и деградације биодиверзитета“, наглашава Наташа Миливојевић, сарадница Светске организације за природу (WWF).

Казнена политика и инспекцијски надзор у Србији изостају и то додатно успорава процес решавања проблема, наводи асистент катедре за екологију Факултета политичких наука Марко Вујић. Каже и да нема података о томе да ли је до сада неко прекршајно одговарао због загађења реке.

„Истраживања показују да до Прибоја стигне 40.000 тона смећа. Велики проценат отпада потоне, док се остататак задржава на самој површини. То је класичан екоцид према једном благу, какав је Лим. Забрињава и то, што надлежни годинама не реагују на прави начин и што не предузимају конкретне кораке, када је реч о санирању санитарних депонија и осталих ствари које угрожавају Лим. И даље се не зна како изгледа само дно реке које је девастирано разним отпадом, ми не можемо да видимо шта се доле дешава, риба коју људу пецају, једу, где се купају, све је то упитно. Таквим опхођењем, Лиму прети екосистемско изумирање“, каже Вујић.

Лим: Од најчистије реке до канала за отпад

Лимом годинама пливају фекалије из канализације, санитарне и индустријске отпадне воде, смеће и све остало што људи бацају. Због стања у ком се река налази, угрожени су Дунав, Сава и Дрина. Последице су за зада неколико пута биле највидљивије на Потпећком језеру. У јануару прошле године, појас око бране на Потпећком језеру код Прибоја, био је затрпан са хиљадама кубика разног отпада који је Лим покупио са неколико депонија у свом горњем току. Подаци су тада показали да Лим са депонија из пет општина у Црној Гори, донесе у Потпећ око 40.000 кубика плутајућег смећа. Половина тог отпада, вода заувек прогута. Стручњаци упозоравају да одгворност за угрожавање реке лежи на неколико фронтова.

„Немарност грађана, пре свега, представља велики проблем у целој причи. Страшно је шта људи све бацају у Лим. Баца се разно смеће, мртва стока, лимени ковид сандуци, грађевински отпад. Нажалост, наш народ има ту мантру – да вода све негде далеко носи, када се нешто баци у њу. Логика просечног Србина уназад 5-6 векова је, да када нешто бациш у воду, решио си проблем, то је запањујуће, управо то јесте велики проблем Лима. Еколошка несвест грађана постоји у све три државе – Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, и неогодоворност према Лиму се подједнако показује са свих страна његове обале“, наводи Вујић.

Велика количина комуналног отпада која плута Лимом, чини да ријека изгледа као најгори пример екоцида који се најчесће може видети у Азији или Африци, што је поражавајуће, упозорава професорка Факултета за животну средину у Београду Светлана Станишић.

„Промјена еколошке свести је неопходна и оствариће се ако еколошке теме буду добиле већи простор у медијима и ако се надлежне институције више укључе у решавање проблема. Ако се настави са загађењем Лима, можемо очекивати да ће река постати извор загађења за локалне њиве и плодно земљиште, може се очекивати губитак вегетације на обалама реке, а људи у околини овако загађене воде могу имати бројне здравствене проблеме, који потичу, што од удисања капљица воде, што од разних начина на које токсини преко биљака, животиња и воде за пиће улазе у ланац исхране и доспијевају у тело“, наводи Станишић.

Сарадња Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине

Проблем Лима је међународни. Протиче кроз Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину. Да ли се у свим државама ради на решавању загађења реке?

„Без обзира на то што је тренутно у Србији започет процес решавања деценијског загађења Лима, овај проблем јесте међународни и треба да се решава подједнако и у Црној Гори, Босни и Херцегови и Србији. Загађење најмање обухвата 600 километара речног тока, јер није у питању само Лим, већ су у питању и Дрина, Сава и Дунав. Системски се мора решавати у сарадњи све три државе, и једино на тај начин може да се реши проблем реке Лим. Проблем би много раније био решен, да су све три државе направиле заједничко решење, јер је очигледно да свака држава ради за себе. Делује да је Србија у последње две године направила највећи корак у решавању проблема“, поручује Наташа Миливојевић.

Прекогранична сарадња до сада није показала конкретне резултате и све што је до сада урађено се своди на интервенцију Европске уније, наводи Марко Вујић.

„Реч је о реци која има више неодговорних старатеља, једним делом се налази и у Босни и Херцеговини, ако та држава не испрати ста ради Србија, ако не испрати у истом инезитету, онда нећемо имати исти ефекат решавања проблема. Сарадња је неопходна и промена навика, то је суштина – сви заједно морамо да постанемо еколошки свесни. Очигледно је да власти немају слуха да се баве довољно решавањем узрока проблема у Србији, Црној Гори и БиХ. Лим и други еколошки проблем за њих нису примарни“, каже Вујић.

Како би река Лим „продисала“ и наставила да тече без смећа, неопходно је да се уради још доста тога, додају саговорници. А шта су будући планови Министартсва за заштиту животне средине у Србији и шта је до сада конкретно урађено када је реч о очивању Лима, одгвор на та питања нисмо добили.

БиХ: Дрина у Вишеграду

И даље је асоцијација на велико дело нобеловца Иве Андрића, али данас њене обале не спаја само ћуприја, него и огромна количина отпада.

„Проблем загађености реке постоји већ две деценије, готово од саме изградње Хидроелектране на Дрини. Велики водостаји увек доносе нове количине смећа. Те количине су биле отприлике 2 до 3 хиљаде кубних метара годишње, али у последњих неколико година тај број се знатно повећао. Лани, у јануару, на ланчаницу на Дрини је пристигло 15.000 кубних метара плутајућег отпада. Највише буде пластике, али има и доста стабала дрвећа, она стварају највећи проблем ланчаници и хидроелектрани. Када смо чистили претходних година, налазили смо медицински отпад, шприце, инфузије… Прошле године је било 7 фрижидера који су плутали по површини“, каже Дејан Фуртула, председник УГ „Еко центар“ Вишеград.

Из овог удружења наводе да нису задовољни ангажованошћу надлежних органа и институција. Сматрају да нема тог проблема који се не може решити ако му се приступи са довољно озбиљности. А овај проблем је, кажу нам, показујући острва смећа на Дрини, разлог за велику бригу, али и срамоту.

„Плутајући отпад на реци Дрини и Вишеграду као последњој тачки где се он зауставља и вади, представља велики проблем по животну средину, здравље свих нас али и углед, јер замислите када туристи дођу у наш град и на улазу наиђу на непрегледне количине отпада у води. Дрина у Вишеграду је јако загађена, ми смо сада у процесу анализе воде из реке Дрине где ћемо сазнати еколошки статус реке. Ствари не стоје добро, што због плутајућег отпада што због токсичних материја које завршавају у Дрини. Са доста опреза прилазимо овом анализама“, кажу.

Професор географије Ведран Зубић каже да су поред физичког или механичког смећа, најгори полутанти управо они који долазе биохемијским путем, јер све што убацимо у географски омотач постаје део нашег ареала.

„Занимљиво је да, кад се већ не секирамо за неке врсте флоре и фауне, како се уопште не секирамо за нас, те здравље нашег потомства. Увек заборављамо да овај простор, или планету Земљу, нисмо наследили од предака него посудили од наших потомака. Као географ, ову количину отпада бих могао оценити само једном речју: Хидроцид“, каже Зубић.

Ко је крив за смеће у Дрини?

Било би најлакше пребацити сву одговорност на комшије, али и погрешно. Дрина настаје од Пиве и Таре, те због ове чињенице и Зубић сматра да је већина смећа које се нађе у њој, са територије друге државе. Ипак, напомиње да неке реке долазе у Дрину и са територије БиХ као притоке.

„У Дрини се не налази само оно што је директно бачено у њу, него све оно што долази са слива дате реке. Све њене притоке већу или мању количину отпада ‘прослеђују’ у њу. Али то сигурно не раде државе као политички субјекти, него неодговорни људи са обе стране границе. Некако заборављамо да географски омотач и сви полутанти у њему не знају за политичке границе. Као што не можете зауставити вирус на ‘царинској контроли’ тако не можете то урадити ни са хидрополутантима. Систем кружења воде у природи вам веома брзо загади ваздух око вас, флору, земљиште на којем се бавите пољопривредом и травнате површине које пасе стока. Дакле, по закону целовитости не можемо ограничити ништа у природи, па тако ни загађење. Занимљиво је како се у овом периоду јавља већа количина смећа. Разлог је снежна ретензија или отапање снега! Тада нивална ерозија ‘очисти’ природу и све смеће са терена пренесе у речни систем. А то значи да читав географски простор обилује отпадом и да секундарно сав заврши, на овај или онај начин, у рекама“, каже он.

Професор Зубић објашњава принцип прекограничне размене смећа, подсећајући да већина река или 70 одсто површине БиХ припада Црноморском сливу, што значи да већина воде са територије БиХ заврши у Сави, Сава у Дунаву, а Дунав у Црном мору.

„Неретва, као и неке понорнице, своју воду односе у Јадранско море, или директно, или путем подземних канала и вруља на дну мора. Како год било, неразградљиво смеће се креће. Оно делимично формира и плавине и аде у речном кориту, па чак изазива и поплаве као вештачки насип. Тада река меандрира око смећа. Јасно је да оно контаминира локалну област, али захваљујући свом кретању река разноси полутанте по ширем географском простору. Довољно је погледати шта остане иза неке поплаве реке или у алувијалној равни, па да се ова тврдња покаже исправном. Заборављамо да су управо те ‘квартарне депресије’ или нижи делови – најплоднији простори. Па то су у БиХ нпр. Семберија или Лијевче поље. Тако и суседни простори имају своје аграрне површине. Немогуће је отпад заустављати на политичким границама. Управо због тога се сви морају укључити у овај проблем. Дакле, ако особа баци нешто у кањону Таре то ће можда његов пријатељ конзумирати у ‘невидљивом’ облику на ушћу Саве у Дунав код Београда“, наводи Зубић.

Укљученост ресорних министарстава у БиХ

Из Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске, истичу да су укључени у проблем, да од 2014. године воде интензивне разговоре са Србијом и Црном Гором да се проблем плутајућег отпада у сливу Дрине реши:

„Република Српска, односно БиХ је у овом случају искључиво колатерална штета, и то наша јавност мора да зна. Готово сав плутајући отпад у акумулацију ХЕ Вишеград долази из Републике Србије и Црне Горе, односно рекама Лим и Тара. Плутајући чврсти отпад који реком Лим стиже у водоток реке Дрине озбиљно угрожава рад ХЕ Вишеград и ХЕ Бајина Башта, као и све произвођаче електричне енрегије на реци Дрини низводно од Вишеграда. Уз то, овај отпад озбиљно угрожава еко системе река Лим и Дрина и животну средину у целини. Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске покренуло је иницијативу за регионални пројекат за ублажавање и санацију проблема плутајућег чврстог отпада на рекама Лим и Дрина, с обзиром на то да се ради о заједничком проблему Републике Србије, Републике Црне Горе и Босне и Херцеговине, односно Републике Српске.“

Од 2004. до 2021. постављане су заштитне мреже на рекама Лим и Дрина, одржавани састанци, формиране радне групе. Ипак, смећа је, из године у годину, све више.

Највећи проблем у сливу реке Таре представља дрвни отпад, односно све оно проузроковано дивљом сечом шума и олујним невременом, што заврши у реци Тари, а касније у Дрини, наводе из Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске. У новембру прошле године у Београду, одржан је састанак надлежних из Србије и БиХ. Истакнуто је да плутајући отпад не представља само еколошки проблем, него прети да угрози стабилност енергетског сектора у Републици Српској. Констатовано је да су активности које су Република Српска и Србија предузеле на санацији плутајућег отпада у протеклом периоду имале резултата, али је наглашена потреба да се у решавање овог проблема активно укључе и надлежне институције у Црној Гори.

Из Министарства животне средине и туризма ФБиХ наводе да у Босни и Херцеговини најзначајнији негативни утицај на квалитет воде у сливу реке Дрине имају урбане и индустријске непречишћене отпадне воде, чврсти комунални отпад, дивља одлагалишта отпада, одлагалишта индустријског отпада у близини ријечних обала и пољопривредне активности.

„Проблем плутајућег отпада на реци јавља се сваке године и нажалост, могао би прерасти у велику еколошку катастрофу, што можда већ јесте случај ако је судити по хиљадама кубика отпада који задржава ланчаник на реци Дрини код Вишеграда сваке године. Подаци из 2019. године кажу да је ХЕ Вишеград у тој години извукла више од 8.500 кубика плутајућег отпада. Осим крутог комуналног отпада који завршава у реци Дрини, велики проблем су дивље и нелегалне депоније на обалама реке Дрине и свих њених притока као и ерозија тла и болести дрвећа које на тај начин завршава у рекама.“

Решење овог проблема треба тражити у разговорима са надлежнима из Србије и Црне Горе, јер велике количине отпада које доспевају у реку Дрину, пристижу управо из ових земаља: реком Таром и реком Лим из градова Бијело Поље, Пријепоље, Прибој, наводе из федералног министарства и истичу да се годинама тражи активније учешће и конкретнији поступци надлежних институција у суседним земљама.

„Свакако треба истаћи да трајно решавање овог проблема захтева и велика финансијска средства. У протеклим годинама било је одређених напора да се ови проблеми ублаже. РЕЦ је кроз подршку Министарства вањских послова Норвешке осигурао и набавио ланчанице за сакупљање отпада које су дате ХЕ Вишеград. Проблем је тај што количине плутајућег отпада расту из године у годину и што саме ланчанице нису довољне за рјешавање овог проблема. Такође, општинама у Федерацији БиХ које гравитирају уз реку Дрину кроз имплементацију пројекта Црессида подељене су канте и контејнери за прикупљање отпада.“

Професор географије, Ведран Зубић, истиче да воду треба прогласити основним људским правом, а оне који је загађују, најстрожије кажњавати.

„Чак 1/3 људи или 2,6 милијарди нема приступ питкој води. То је један од највећих проблема данашњице. Треба ‘тјерати’ политику да прогласи воду ‘основним људским правом’. Иако делује да је на планети има много, чак 97 одсто воде је слана, а ни она копнена се сва не користи. Од 3 одсто копнених вода 2.2 одсто је лед на Земљи! Од оних 0,8 одсто што је остало има подземне воде, загађене воде, индустријске воде, воде бара и мочвара итд. Мала је количина коју ми можемо користити, а основа је живота. Чак 70 одсто нашег тела је вода! Научници широм планете покушавају да открију ‘зрно леда’ на неким другим небеским телима, а у исто време кваримо ону планету, и њену воду, на којој живимо! Два су начина заштите воде и не само воде: Први је дугорочан и он подразумева едукацију која обухвата стварну спознају о потреби заштите и очувања хидрографије, а други, краткорочан, су брзе и болне казне за починитеље злодела! Јер убијање воде је убијање екосистема, а убијање екосистема је убијање нас самих“, закључује Зубић.

Црна Гора: Лим није загађен целим током

„За свакога ко се једном напио воде из те реке, Лим представља емоцију. Лим је поезија. Опеван, литерарно описан, уметнички безброј пута насликан”, речи су којима новинар Туфик Софтић описује реку Лим, која протиче кроз његов град – Беране.

У њему се током младости, попут многих његових суграђана, купао у летњим данима, а то је могуће учинити и данас, али не и ако живите низводно од Берана.

„Од оног места у насељу Брезојевице код Плава, где извире из Плавског језера, па до Берана, Лим је, могло би се рећи, сачувао чистоћу и лепоту и до данас. На том потезу, дакле у горњем току, лети имате безброј лепих плажа које запоседа не само локално становништво, већ све чешће и туристи, са развојем етно туризма. На том току сачуван је и рибљи фонд најплеменитијих рибљих врста”, истиче Софтић.

„Гашењем индустрије у Беранама и изградњом колектора у овом граду који је са 13 милиона евра финансирала Европска унија, Лим је и испод Берана постао чистији него што је био“, додаје он.

Међутим, ситуација се у даљем току Лима погоршава, па Софтић Бијело Поље издваја као црну тачку када је у питању загађење ове реке.

„На територији Бијелог Поља ситуација је сасвим другачија и могло би се казати како је на читавом току кроз три државе, то црна еколошка тачка када се ради о Лиму. Бијело Поље нема колектор, а са друге стране има индустријске загађиваче, пољопривредне и месне погоне, из којих све отпадне воде иду у Лим“, појашњава он.

„У Бијелом Пољу имате огроман број цеви отпадних вода које иду у реку без икаквих филтера. Све то чини да је рибљи фонд на територији те општине уништен“, наставља Софтић.

„Како каже један мој пријатељ то је можда једини град који није на Лиму, него поред Лима. Невероватно је да толики град нема ниједну улицу која излази на реку и нема шеталиште поред Лима“, прича новинар, који је и сам током своје каријере написао небројено текстова о проблематици загађења реке Лим.

„Радећи причу недавно о томе, питао сам мог колегу из Бијелог Поља колико је текстова написао на тему загађења Лима, рекао ми је макар педесет. Питао сам га да ли је било неког резултата, он ми је одговорио да је ефекат тог писања углавном био велика нула“, закључује он.

Како каже, ту је и безброј дивљих депонија на обалама реке из којих се малим или већим каналима и речицама, оцедне, прљаве и загађене воде уливају у Лим.

Ко је крив – држава или појединци?

Нису само депоније које често сами грађани формирају на обалама река, главни кривци за тренутну ситуацију. То показује и случај Берансела, где су се мештани супротставили власти, те протестима који су трајали неколико година спречили формирање депоније која је укључивала и медицински отпад. Депонија која је једно време и фукнционисала, била је у непосредној близини реке Сушице која се улива у Лим. Њихову борбу тада је забележио режисер и активиста, Младен Ивановић, снимајући документарац „Ин Бетwеен“ (Између реке и људи). На питање да ли су грађани највећи кривци за загађење река, како се често сматра, Ивановић образлаже своју теорију:

„Чудно би било када би се само грађани могли кривити за било који феномен у друштву. Држава је одговорна за систем и начин функционисања. А свака ова наша колонијица од држава је заробљена политичком ‘елитом’ или онима чије наредбе слушају. Са друге стране, питах мајку, а они ми рече да је смећа увек било у рекама. Само много мање. Логично, мање је људи било у градовима“, прича режисер и активиста.

„Склон сам да увек тражим кривца у држави јер да је среће она би нама била подређена и требало би да ради за нас. Како то није случај, она ми је по дифолту крива. Али да се не лажемо, много смо примитивни, брате“, констатује Ивановић, а затим предлаже бодовну листу за утврђивање кривице.

„Лим је заштићен Дунавском конвенцијом из 2008. године, али реално, кога боли брига. Овом ставком по бод дајем да су једнако криви и грађани и држава“, сматра он.

„Не постоји систем за прочишћење вода из канализација, па тиме три поена дајем да је више крива држава. Место на коме је локална самоуправа подигла нелегално сметлиште носи назив Васове воде. Васове ВОДЕ! Четрнаест извора питке воде је место за сметлиште! Замислите колико несвестан, бахат и осион лик морате да будете да вам такво место служи за сметлиште“, наглашава он и због тога држави додељује 100 бодова.

„Лаким прегледом табеле установићемо да држава има 104 бода а грађанин један бод кривице и одговорности за уништавање реке Лим. Остаје нам само да се питамо како и ко ће одговарати за то уништавање, за милионске пројекте који су потрошени за санацију сметлишта, за непотребну и неискориштену пројектну документацију, за ревизије, за ручкове и вечере. Кад схватимо да смо ми плаћали њих да нас уништавају, без тражења одговорности, бојим се да ће бити касно“, закључује Ивановић.

„О часним и храбрим људима који су положили животе како би заштитили животну средину нећу ни да причам. Само ћу се увек устат’ кад им име споменем. Слава Горану Шћекићу, ђеда Ђоши и многима. Слава Берансецима!“, поручио је он.

Од 38 локација само на два места је квалитет воде имао статус – врло добар

Из НВО Green Home кажу да су упознати са стањем реке Лим, која из Црне Горе у у језеро Потпећ у Србији доноси око 40.000 кубика плутајућег отпада.

„Управљање отпадом у Црној Гори је један од горућих проблем. Слике река у којима плута отпад су нажалост уобичајена појава. Испитивање квалитета вода у нашим рекама дају врло прецизне информације које би требале да нас забрину. Од 38 локација на којима је 2020. вршено испитивање, само на два мерна мјеста квалитет воде је имао статус врло добар. У скоро 60 одсто локалитета забиљежен је умерен статус квалитета воде што значи да су вредности биолошких елемената одступају од вредности уобичајених за тај тип вода у ненарушеном стању, а везане за људске активности“, појаснили су из ове НВО.

„И река Лим у делу испод Бијелог Поља је категорисана као вода умереног статуса квалитета што значи да је деловање људског фактора, бацањем отпада у реку и испуштањем непречишћених отпадних вода, оставило траг. Вода даље носи са собом и загађујуће материје и отпад који се у њу баца и таложи га обалом или носи даље до воденог реципијента. У овом случају то је акумулација Потпећ“, додаје извршна директорка НВО Green Home Азра Вуковић.

„Недавно смо, у сарадњи са Заводом са хидрометеорологију и сеизмологију покренули процедуру постављања аутоматске мерне опреме за квалитативне параметре воде у оквиру хидролошке станице Добраково на овој реци. Ово ће бити једина аутоматска станица за квалитет воде чији ће подаци бити доступни јавности онлине, управо са циљем брзог реаговања у случају акцитентних ситуација“, нагласила је Вуковић.

Из ове НВО сматрају да је главни узрок тренутне ситуације непостојање адекватне инфраструктуре у близини река, недовољна информисаност грађана, недостатак казнених мера, неадекватно функционисање комуналних служби и инспекција.

„Чињеница је и да се начин живота умногоме променио у последњих 20-ак година, па су тако значајно веће количине пластичне амбалаже за храну и пиће у оптицају, док се паралелно са тим није обезбедило адекватно збрињавање овог отпада“, истичу из НВО Green Home.

Грађани се морају едуковати

На питање како се ситуација у црногорским рекама, а нарочито Лиму може поправити, Ивановић препричава анегдоту са приказивања свог филма:

„Кад смо освојили награду за најбољи дебитанатски документарни филм у Штокхолму за филм о Беранселу, човек из публике ме је упитао да ли сам направио играни или документарни филм. Није имао довољно синапси да схвати да неко може на такав начин да уништава ово чудо од лепоте која нас не заслужује овакве убоге.“

„Нема лик опцију у мозгу за нашу деструктивну креативност. Требало ми је мало времена да га уверим да је све то реалност. Мислим да ме није до краја ни схватио. Решење је увек и само у еманципацији“, закључује он.

Сличног мишљења је и Софтић, који наглашава да и поред велике кривице власти, треба едуковати грађане, што се без адекватне казнене политике не може учинити.

„То не могу постићи само један еколошки и један грађевински инспектор, у чијој је надлежности спречавање нелегалне експлоатације речног материјала, на читавом северу Црне Горе“, објашњава он.

„Обојици је седиште у Беранама. И замислите када они добију дојаву о нечему из Бијелог Поља, или било где друго, колико им треба времена да дођу на мјесто пријаве екоцида“, поручује Софтић.

„Још много тога треба учинити да нам се не би дешавало оно што се догодило прошле године, да учесници традиционалне Лимске регате, једноставно на улазу у Бијело Поље, спакују чамце, и прескоче тај град. Надам се да ће и захтеви из приступног поглавља која се тичу заштите природне средине, бити строги, јер сами очигледно нећемо чути апеле еколога и природњака који нас свакодневно позивају да чувамо ову међународну реку“, додао је он.

Из црногорског Министарства екологије, просторног планирања и урбанизма, упркос обећању, ни након месец дана нису одговорили на питања.