Краљ Петар I Карађорђевић (такође познат и као краљ Петар Ослободилац, Стари краљ и Чика Пера) рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовићи) из Бранковине на Петровдан, 29. јуна/11. јула 1844. године, а умро је 16. августа 1921. у Београду. Сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као краљ Петар I Ослободилац.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом – Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. “Желим да будем прави уставни Краљ Србије“ – рекао је Краљ Петар I у свом прогласу током полагања заклетве.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. – окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.

 

„Чика Пера” јунак народних песама
Краљ Петар Први Карађорђевић, творац новостворене државе и ујединитељ српског народа, опеван у народним песмама као Петар Мркоњић, још за живота је постао легенда због учешћа у Босанскохерцеговачком устанку 1878. године, као и због других храбрих подвига. Голгота преко Албаније, у којој је краљ био заједно са војском, остала је незацељена рана у српском народу. Сведочанства о херојским борбама српског народа у Првом светском рату, као и верност и оданост старог, болесног краља својим војницима и идеји о ослобођењу и уједињењу српског народа, далеко су прелазили границе Краљевине. Највећи европски листови величали су краља Петра. Енглески листови су писали: “У историји дугог мучеништва Србије није било херојскије фигуре од краља Петра“.2 Тадашње француске новине су забележиле: “Стари српски краљ Петар Први има данас седамдесет година. Школовао се у Сен–Сиру и Мецу, војним школама у Француској. Борио се у нашим редовима 1870. Одликован је Орденом легије части за храброст на бојном пољу код Вилерсексела“.3 Краљ Петар Први био је носилац и највећег руског одликовања, велике ленте светог Андреје са мачевима, орденом који је пре њега носио само цар Александар Први, победник над Наполеоном.

О подвизима српског краља и његове војске писали су и људи од пера. Француски песник Едмонд Ростан, писац о херојским подвизима Сирана де Бержерака, надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму “Четири вола краља Петра“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник “Плаве гробнице“. Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима.

Речи краља Петра, изговорене пред Сувоборску битку, када су Аустријанци дошли до Колубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора. “Децо моја“, рекао је, “ви сте се заклели да браните своју отаџбину и свога краља, али вас ја разрешавам заклетве дате мени, јер живот, и ваш и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети и ја сам дошао међу вас да је, са оним који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо. Сада је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве и огњиште. Можда међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам“.4 Родитељске речи Старог Краља учиниле су оно што је изгледало немогуће. Клонули и изнемогли ратници, као препорођени, смогли су снаге за још једну, победоносну битку.

Петар Први Карађорђевић (1844–1921), личност изузетних људских и моралних особина, крунисан је за краља Србије 1904. године. Тежећи ка економском и друштвеном напретку своје земље, краљ Петар Први омогућио је уношење страног капитала, развој индустрије, занатсва и трговине, као и отварање Универзитета у Београду. Несрећни ратови које је водио и кроз које је заједно са српском војском прошао, придодали су његовом имену атрибут “ослободилац“. Људске врлине које су красиле краља, војничке вештине које је доказивао на многим ратиштима у земљи и ван ње, неизмерна оданост народу из кога је поникао, као и идеја југословенства коју је заступао све до смрти, подариле су краљу Петру још за живота славу и поштовање на целом простору Краљевине СХС.

У периоду између два светска рата, у свим деловима Краљевине СХС подизани су споменици заслужним појединцима, затим споменици којима су обележавани важнији историјски догађаји. Највише споменика је подигнуто истакнутим представницима династија Обреновић и Карађорђевић. Међу њима, највећи број подигнут је краљу Петру Првом и његовом сину краљу Александру Првом Карађорђевићу.

После смрти краља Петра, 1921. године, и у многим градовима Војводине (Сенти, Панчеву, Новом Бечеју и др.) подигнути су споменици у знак сећања на личност и дело српског краља.

 

Преци

Преци Александра Првог Карађорђевића, три колена уназад

Петар Први Ослободилац	Отац: Александар Карађорђевић, кнез	Деда (по оцу): Ђорђе Петровић Карађорђе, Вожд Србије	Прадеда: Петар
			Прабаба: Марица Живковић
		Баба (по оцу): Јелена Јовановић	Прадеда: ?
			Прабаба: ?
	Мајка: Персида Карађорђевић, кнегиња	Деда (по мајци): Јеврем Ненадовић, војвода	Прадеда: Јаков Ненадовић
			Прабаба: ?
		Баба (по мајци): Јованка Ненадовић	Прадеда: Младен Миловановић
			Прабаба: ?

 

(Београдска V гимназија, Wikipedia)

Ознаке: краљ, Краљ Петар Први Ослободилац, на данашњи дан, Први светски рат, Србија, Чика Пера