Саша Недељковић: Соколи у Краљевини Југославија

18:26 22.08.2013.

Соколство је било организовани покрет који се стално кретао напред. Његов циљ био је васпитање корисних чланова за народ.

После 1929. растао је број соколских сеоских чета. Чета је на дан 31. 12. 1931. било 724. Соколска организација је морала да организује течајеве за предводнике. По примеру Соколске жупе Мостар течајеве су организовале жупе Тузла, Бањалука, Загреб, Скопље, Сарајево, Ниш … .

Под окриљем Савеза није било течајева за целу земљу. Пуковник Димитрије Павловић, члан управе соколског друштва Београд Матица, предложио је да се предњаци соколских чета образују у Београду док су на одслужењу војног рока. Саму школу требало је да издржава Министарство војске и морнарице, а наставни план и наставнике давао је Савез сокола. Свој предлог поднео је старешинству Савеза Сокола Краљевине Југославије. У управи Савеза разматрао се предлог јануара 1932. Приликом аудијенције код краља Александра II заменик старешине Ђура Паунковић разговарао је са краљем о тој идеји. Идеја се допала краљу који је наредио министру војске да је приведе што скорије у дело.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

О оснивању школе обавештен је Драган Краљевић, министар физичког васпитања народа. Министар војске одредио је све појединости око оснивања школе, актом од 3. фебруара 1932. Први течај почео је 15. марта 1932. а трајао је до 7.5.1932. Настава се делила на три дела : 1. Соколски технички рад; 2. Војна обука и настава гађања; 3. Теоријска предавања, укључујући пољопривреду и задругарство.(1) Настава Соколско-техничких предмета одржавана је прво у соколани друштва Београд-Матица, а после у соколани савезне управе. После три године школу је завршило 598 сокола. (2)

Соколство је сматрало, да у свом дотадашњем раду није дало праву меру жртве и прегарања за општу ствар. Соколи су били спремни да у Југославији изврше свој задатак према народу исто онако као што су извршили свој део дужности у борбама за слободу. Зато је на Шестој главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије одржаној 7. јуна 1936. одлучено да се уведе Соколска Петрова петољетка, која је требало да траје пет година.

Савез Сокола је покренуо акцију која је требала да се одвија до пунолетства краља Петра II 6 септембра 1941. Завете су давале соколске јединице и чланови. За соколске јединице завети су били изузетан напор којим је она доприносила Соколској Петровој петољетки и одужење великог повесног дуга неимарима и жртвама борбе за слободу. Сваки соко је после потписа личне заветнице постајао Соко-заветник. Понесени заветним одушевљењем Соколи су на све стране Југославије остваривали свој завет подижући цесте, мостове, подижући Петрове гајеве, засађујући на десетке хиљада воћних и шумских садница (Петрово дрво), подижући споменике националним борцима, одужујући се успоменама погинулих мученика у свом крају, набављајући ручне апотеке, и радећи живо без предаха и са одушевљењем на свим подручјима Југославије, нарочито на селу. Завети су обухватали соколски рад на обуци сељака за савременији рад у земљорадњи и у свим осталим гранама пословања на селу; увођење пољопривредних култура које више доприносе; проповедањем задругарства и подизањем задруга и тежњом да се подигне благостање код сваког припадника соколске чете, па и целог села.

Описмењавање је било основа за даљи рад сокола.Соколи су сматрали да је за унапређење села, потребан писмен и просвећен сељак. Зато су сарађивали са Српским пољопривредним друштвом. Друштво је одржавало поучна предавања и течајеве, давало разне публикације бесплатно, и давало разно семење и алат. Жупа Мостар је сарађивала са покретом „Академског добровољног рада“ на селу, који је основао професор универзитета др. Лаза Поповић. Прве студентске радне чете ангажоване су у Јабланици. Часопис „Соколска просвета“ од септембра 1937. донео је фотографије радова на уређењу воде у Невесињу и завршетку радова на води Витешког краља Александра I Ујединитеља Баћина-Коњиц.

Такође соколи су радили на чувању народних умотворина и рукотворина, оснивањем књижница, оснивањем гусларских отсека, стварањем културно-просветних отсека у оквиру соколства, оснивањем течајева за неписмене, школовањем сиромашних добрих ученика, организовањем „соколских седељки” у зимским данима, увођењем модерних пољопривредних алата и справа, сађењем гајева и воћњака, развијањем пчеларства, пошумљавањем пустих крајева, здравствено-хигијенским радом, оснивањем здравствених задруга, организовањем пољопривредних изложби, исушивањем бара, грађењем амбара и кошева, копањем бунара, грађењем цистерни, водовода, …. . (3)

Просветни одбор Савеза Сокола краљевине Југославије издавао је ,,Соколску њиву”, календар за соколско село са саветима за сељаке чланове соколских чета. Гласник жупе Београд „Око Соколово“ доносио је савете Косте Поповића, управника пољопривредне школе. У „Оку Соколовом“ Коста Поповић је давао савете како треба сејати луцерку и црвену детелину, о суперфосфату као заштитном средству против суше, … . (4)

Али за соколе борба против неписмености на селу била је најважнија. У часопису „Соко” истакли су : „Питање је сада, како може онај који није писмен да чита те књиге, да сазнаје за те поуке и та знања, које му књиге, часописи и новине доносе ? Стога је писменост нашем сељаку најпотребнија и најнужнија, потребна као хлеб насушни. Читањем разних пољопривредних књига и новина, он може да унапреди своје имање, може да сазна за многа корисна знања : како се земља боље обрађује и како усеви засејавају да би донели бољу и обилнију жетву; …

Све то може да нађе писмен пољопривредник само у књигама и стручним листовима.” Соколске чете оснивале су течајеве за неписмене. Течајеви су држани у зимско доба, када се среди летина и сетва озимих усева заврши. Када се у пољу ништа није могло радити, онда су у соколским вежбаоницама и другим подесним местима, скупљали они који су требали да уче писање и читање. Савез Сокола издао је буквар „Соко почетна књига за соколске чете”. (5)

По угледу на студентске радне чете основане су Соколске радне чете. За соколе значај радних чета био је у васпитању млађег чланства за користан рад на општем добру, корист за соколска друштва и чете а код појединаца учествовање у том раду подизало је колективну свест. Од 1936. соколска друштва и сеоске чете организовале су радне чете. Соколско друштво Лајковац организовало је радну чету чланства, са којом је подигло једну чесму. Соколска чета Шимановци је са својим чланством дала пет радних дана на прикупљању жетве код слабо задружних чланова.

Из друштава Београд XI, Београд II и Београд VIII које су дале чланове и нараштајце, организована је соколска просветна радна чета. Соколска радна чета кренула је први пут са 46 чланова и нараштајаца, а друге недеље по други пут са 68 чланова, до Соколског друштва Београд VIII у Жаркову, где је заједно са члановима друштва и њихове чете радила на уређењу терена за летње вежбалиште. У току два преподнева чета је скинула једно брдо и уравнила вежбалиште са око 200 метара земље. Чета је приликом лакоатлетских утакмица уредила терен Соколског друштва „Матица”. Овом приком Београд XI дао је око 12 чланова, Београд II 27 нараштајаца а Матица 7 нараштајаца. Савез Сокола одобрио је 2.000 динара за набавку алата за чету те су набављене лопате, ашови, мотке, пијуци и 3 ручна колица. (6)

Соколско друштво Воћин (жупа Осијек) приредило је априла 1939. у оквиру Петрове петолетке хигијенску изложбу у својој соколани. Изложбу су посетили сви припадници друштва и око 450 нечланова. Друштвени лекар одржао је предавање о анатомији, туберкулози, алкохолизму, а за мајке још предавање о нези и исхрани детета. Изложба је била намењена првенствено члановима сељацима, да се путем њих дође до виднијег хигијенског напретка села. Чланови соколске чете Рељево заветовали су се у Петровој петољетци да изграде пут Рељево-Црнотина-Доброшевићи дајући сами радну снагу и 2.500 динара. До 1939. изградили су 1.500 метара пута. Један од њих поклонио је земљиште у дужини од око 1 километар, колико је било потребно за просецање пута. (7)

Правила Соколске Петрове Петољетке одобрена су на састанку делегата Соколских жупа Цетиње, Мостар и Сарајево на „Соколовцу” код Траста-Пржна (Тиват) 8. августа 1937. године. У књижици „Соколска Петрова Петољетка 1936-1941”, у издању Соколске жупе Цетиње, речено је да су на рад у оквиру петолетке позвани како чланови соколских друштава тако и сва друштва, удружења и пријатељи Југославије. Циљ С.П.П. Био је да оснажи, прикупи и ободри све синове и кћери народа за сложан родољубиви рад и стави их у службу соколског рада, … „сећајући их трагичне прошлости нашега народа за време нејаког Уроша, кад „великаши проклете им душе на комаде раздробише царство”.

Свака соколска јединица морала је да има своју соколску читаоницу и књижницу. Циљ предавања био је да се и грађанство изван соколских редова задобије за рад на извршењу С.П.П. Од сокола се тражило : „Лични и непрекидни рад на познавању соколске књижевности и народних умотворина, обичаја и живота на селу, као животворних извора народног духа и жаришта за сва соколска стремљења;” Између осталог: „Да се чине међусобни излети соколских јединица у циљу упознавања и развијања соколског духа и живота; Да се изврше екскурзије општег народног значаја, као: посећивање прослава, јуначких и војничких славља, народних светковина, народних просветних великана, знаменитих места и т. сл. у циљу упознавања народне историје, народног живота и домовине.” Наводи се : „Стога сваки који се заветује мора свих пет година рада, да да максимум корисног дејства да задатак потпуно, тачно и на време изврши”. (8)

Соколско друштво у Руми положило је у оквиру Соколске Петрове петогодишњице свечани завет да ће подићи дом, у вечан спомен краљу Александру, а за телесни, духовни, морални, национални и друштвени напредак омладине Руме. Соколи су замолили Градско веће Руме да им поклони једно од својих имања. Градско веће под председништвом националног радника Лазара Јовановића донело је једногласан закључак 23. априла 1937. да соколима додели градилиште у средини града. Неколико грађана се жалило и организовало протесне скупштине. Више управне надзорне власти су њихове жалбе одбациле као неумесне.

Румски соколи су 3. маја 1939. ударили темеље свом дому, а на освећењу темеља били су 21. маја 1939. Ђуро Чејовић, министар за физичко васпитање народа, др Јован Радивојевић, бан Дунавске бановине и представници војних и цивилних власти, сокола, месних установа и грађанство. Освећење Дома обављено је 26. новембра 1939. Био је присутан бивши народни посланик среза румског сенатор Димитрије Магарашевић. Савез Сокола представљали су др. Владимир Белајчић и Љубомир Максимовић. Жупу Осек заступао је др. Паја Шумановац, старешина Соколског друштва Винковци, са којим су дошли бројни представници његовог друштва са соколском фанфаром. Од соколских друштава били су заступљени Београд, Земун Матица, Земун I, Панчево, Шабац, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Шид, Инђија и Ириг.

Сам чин освећења обавио је викарни епископ Викентије Проданов уз асистенцију неколико свештеника. Толерантни и либерални као и сви соколи румски соколи су желели да се чин освећења обави и по обреду римокатоличке цркве. То није било могуће, јер им је било достављено решење ђаковачке бискупије, по коме римокатоличка црква не може то урадити, ако уједно и која акатоличка црква такође освећује.

У говору који је одржао др. Петар Јовић, старешина друштва истакнуто је : „ … Нас не смеју и неће ни једнога часа поколебати у нашем соколском и националном раду тренутне жалосне појаве и тешке прилике у извесним крајевима наше отаџбине, у којима су наша браћа и сестре извргнути погрдама и нападајима, а њихова и соколска имовина оштећивањима и уништавању. Исто тако неће убити наше словенске осећаје и мисли моментална зла судбина браће Словена са севера, јер ми и поред свега тога дубоко верујемо у препород и мисију Словенства. … „А ако – по писму брата Д-ра Лазе Поповића – понеку битку и изгубимо, ми још до сада нисмо побеђени”. А нећемо бити побеђени ако – опет по речима брата Д-ра Лазе Поповића – наш соколски дом буде „ковачница карактера за велике послове, који нас чекају.” (9)

Соколско друштво у Цавтату одржало је 30. јануара 1938. своју седму редовну главну скупштину, којој је од стране жупске управе био присутан Новак Буквић, директор дубровачке учитељске школе. Буквић је у свом говору истакао да је Цавтат увијек високо носио свој национални барјак и предњачио у националном раду и дјеловању. Наглашавајући важност соколства, чија ће улога престати једино нестанком Југославије, позвао је све присутне да у будуће свој рад подвоструче, јер је то од њих и свих сокола захтијевао свети завјет којег су положили до навршења Соколске Петрове Петољетке. У листу „Дубровник” истакнуто је : „Ја желим да ваше друштво, драги Цавтаћани, принесе 6 септембра 1941 пред Престоље нашег младог Краља достојан дар, који ће вам бити на част”. (10)

У оквиру Соколске Петрове петољетке, од 1936. до 1939, соколи су засадили 170.369 воћних садница и 245.961 шумских садница. Уређено 90 чесама, подигнуто 15 споменика. Соколи су уредили 19 стрелишта за вежбање свог чланства. (11) У Соколској Петровој петогодишњици подигнуто је у Југославији 18 соколских домова, 10 мостова, 13 амбара, 3 расадника, уређено 1.780 вртова, 27 вежбалишта, засађено 54 Петрових гајева, подељено 2.504 кошнице, 5.895 разног семења, 399 комада боље стоке. Основано је 7 задруга.

У краљевини Југославији било је 1938. 267 соколских домова и 99 у градњи. У 1919. на територији краљевине СХС. било је само 20 домова. Савез Сокола изградио је 27 мостова и 40 путева. (12) Сеоске чете су путем СПП морале себе да натерају на акцију овог обима. На предлог Бранка Валаџије, прочелника СПП жупе Београд, београдски соколи су се на седници међудруштвеног одбора одржаног 5. марта 1940. у Соко-Матици заветовали да ће пошумити комплекс земљишта у околини Београда, који би се звао „Соколска Петрова шума”. (13) У „Оку соколовом” истакнуто је 1941. : „Ми соколи решили смо да чувамо Југославију тиме што ћемо је јачати привредно, просветно, културно и социјално.”

На предлог Соколске жупе Мостар, а преко Савеза сокола, скоро све соколске јединице заветовале су се да ће провести у раду на опште добро … један период времена од пет година. Овај завет назван је Соколском Петровом Петољетком. … почев од 6 септембра 1936. потписивањем личне заветнице, чланова, нараштајаца, па чак и деце. Друштва су се заветовала да изграде споменике, школе, чесме, паркове, летовалишта, оснивају задруге, раде на просвећивању сеоских жена, оснивају здравствене задруге. (14)

Соколи су учествовали у организовању прославе 550-годишњице Косовске битке 1939. У незавршеном дугометражном филму „Косовски бој” Михајло А. Поповић снимио је долазак соколске штафете која је носила пламен упаљен за време јутарње литургије у манастиру Грачаници, да би се њиме запалиле свеће на Газиместану и дефиле сокола у паради витешких организација. Окупљени гледаоци срдачно су поздравили соколе. (15) Богдан Сперњак, просветар Соколског друштва Београд-Матица, истакао је :

„Прилике у којима се развијао целокупан рад нису биле најповољније; нарочито трагедија братске Чехословачке и Пољске, па и промена унутрашње политике. Све је то имало утицаја и на просветни рад. … У данашњим озбиљним данима мора се највећа пажња посветити националном васпитању у борбеном правцу, јер само потпуно спремни моћи ћемо да се одупремо сили и сачувамо оно што смо од старијих примили. У овим тешким данима соколи мора да дижу дух, јачају моралну снагу, кују јединство воље и осећања и проповедају да је права срећа у раду за друге.” (16)

Петрова Петољетка требала је да буде завршена II свесоколским слетом 1941. у Београду. Слетска година је почињала 6 септембра 1940. Из Београда полазиле су штафете које су носиле позив на слет у сва седишта жупа. По свим соколским јединицама у земљи прослављао се Дан уједињења (1 децембар) на нарочито свечан начин. У јануару 1941. требало је да се одржи соколски музички фестивал. Фебруара 1941. требало је да се одрже смучарске утакмице и утакмице у клизању. Јуна 1941. планиран је слет у Београду. Завршетак слетске године требао је да буде 6 септембра 1941. Из свих жупа требале су да стигну штафете у Београд. Тог дана требали су соколи који нису учествовали на свечаностима у Београду да поседну и чувају државне границе. У програму се истицало да ако због политичких прилика поседање границе не буде изводљиво, предвиђена је мобилизација целокупног чланства у свим жупама. Чланство је требало да изврши задатке из подручја одбранбености. (17) Уместо на слету соколи су учествовали на манифестацијама 27. марта 1941.

Соколи су били решени да чувају Југославију тиме што ће је јачати привредно, просветно, културно и социјално. Соколска Петрова петогодишњица је требала да траје 5 година и током тог времена се изменио положај краљевине Југославије у Европи и соколства у Југославији. Сепаратистички покрети нападали су соколе као сметњу у остваривању својих циљева. Са своје стране соколи су се припремали за одбрану отаџбине.

Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

Стеван Жакула, „Историјат Школе за вођење соколских чета”, „Гласник Опште и Народне гимнастике”, Београд, Децембар 1932, стр. 31-35;„Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 23. априла 1933, стр. XLIII;
„Извештаји за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935, стр. XLIII;
Радмило Грђић, „Дело и жртва“, „Соколска просвета“, бр. 7, септембар 1937, Београд, стр.268-272; „Извештај Управе Савеза Сокола краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, Београд, стр. 95;
К. Поповић, „Суперфосфат као заштитно сретство против суше”, „Око соколово“, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр. 70; „Око соколово“, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6, стр. 96;
Ђ.П.В. „Борба против неписмености”, „Соко”, Београд, новембар 1939, бр. 9, стр. 459;
М.А.В. „Соколске радне чете”, „Око соколово”, Београд, 19, 20,21 јуна 1937, бр. 7, стр. 172;
„Братство“, Осијек, 15 априла 1939, бр. 4, стр. 65; „Сељаци соколи граде 3500 метара пута”, „Братство“, Осијек, 20 маја 1939, бр. 6, стр. 101;
„Соколска Петрова Петољетка 1936-1941”, Издање Соколске жупе Цетиње, штампарија „Напредак”, стр. 1, 3, 4, 6;
П. Зидарев, „ Освећење соколског Дома у Руми”, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 12, 13;
Р.П., „Главна годишња скупштина”, „Дубровник”, Дубровник, 12 фебруара 1938, бр. 6, стр. 3;
„Збор просветних радника југословенског соколства”, „Политика”, 22. април 1939, Београд, стр. 8;
„Извештај Управе Савеза Сокола краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 10, 27, 32, 53, 77, 83, 98, 117;
„Међудруштвени одбор”, Вести, „Око соколово”, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6;
„О соколској Петровој петољетци”, „Око соколово”, Београд, 1 март 1941, бр. 2 и 3, стр. 25;
Др. Петар Волк, „Српски филм“, Београд, 1996, стр.307, 552, 553; Дејан Косановић, „Филмска снимања на Косову до 1945 године“, Нови Филмограф, бр.5/6, год.3/4, 2009, Београд, стр. 61;
„Годишњи извештај за XX редовну годишњу скупштину 7.априла 1940 године“, стр.31, „Око Соколово“, 1 април 1940, бр.4, Београд;
„Програм II свесоколског слета 1941 год. у Београду”, „Око соколово“, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр. 70;