Срби католици сматрали су соколски покрет за цемент у темељима Југославије. Зато су масовно ступали у редове сокола. (1)  

Соколи су наставили у Југославији своју борбу са католичким клерикалцима који су подржавали Аустро-Угарску.  У писму „Соколском Гласнику” из Имотског признаје се да  Имотски котар са просветом заостаје за свим котарима у Далмацији. Даље се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била.  Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на  заторника просвјете и југославенства …
Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који … тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених !? 

Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем :  „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи  онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (2)

Соколско друштво у Имотском основано је 1919.  Било је покушаја да се оснује 1910. али то није било могуће због притиска аустријске власти и клерикалаца. После две године имали су 150 вежбача свих узраста  и скоро 200 осталог чланства. Сама варошица Имотски имала је 1.600 до 1.800 становника.  Друштво је имало своју фанфару, културно-просвјетни, тамбурашки и глумачки одсек и забавни одбор. Имало је своју читаоницу, књижницу и љетњо вјежбалиште. Чланови су вежбали у школској гимнастичкој дворани. Друштво је приређивало академије, излете у околину и јавне вјежбе. Учествовало је слетовима, а посебно се истакло  на слету жупе Мостар јуна 1921. (3) 

Док су соколи водили борбу против утицаја клерикалаца комунисти су сматрали и соколе и орлове за контрареволуционарне легије спремне да на први позив грађанских  партија пођу у борбу против пролетаријата. Соколски Гласник пренео је из „Новог Свијета”, гласила Комунистичке партије Југославије бр. 21, од 2.9.1920. белешку „Рат Соколова и Орлова” у којој се наводи : „Један страшан рат започео је у Југославији : рат између Соколова и Орлова. Откад су Соколови, по извештају свију оних међу њиховим редовима, којима се не може вјеровати,  задобили рат против Аустрије, ослободили југославенске крајеве – отада је њихова смелост порасла до висине соколске, и они су се окитили ловорикама нацијоналних хероја – барем на парадама.

Њихова наиме идеологија јест демокрација и нација.  Њихови душмани су Орлови. Орлови се додуше не хвастају да су национални  хероји,  равнајући се по оној : богу божје, цару царево, они су вјерно служили папи и Хабсбургу. Њихова наиме идеологија јест клерикализам  и црква.  Између тих двију птичјих, барем што се мозга тиче, родова човјечје врсте започела је у посљедње вријеме огорчена битка за првенство у глупости. … Свијесни пролетаријат гледа на тај рат Соколова и Орлова  само са презиром. Јер он знаде, да су и Соколови и Орлови заједнички непријатељи, буржоаске  бијеле гарде и ако у црвеним блузама.” Коментар Соколског Гласника био је : „Доносимо ову јавну и беспримерну глупост само зато, да вечно не буде заборављено.”(4)

Католички клерикалци наставили су своју пропаганду против сокола у којој нису бирали средства. Циљ је био да се против сокола окрене сељаштво. Хрватски католички народни савез у Загребу издао је брошуру „Културна начела Соколства у Чешкој и Југославији”. На седници врховног водства Хрватске пучке странке у Сарајеву осуђује се што  су војне власти  подупирале соколе, а прогоне се Орлови. Соколски савез се није освртао на ту кампању, чак ми поводом посланице ђаковачког епископата против соколства.

У „Соколском Гласнику” пренет је чланак из  листа „Дубровачки народ” бр. 45 од 9. новембра 1921.  Писац чланка реаговао је на писање клерикалне „Народне Свијести” из Дубровника да код сокола влада „застој и мртвило” и истакао :

„Лаж је, клерикална господо, што ви тврдите, да Соколство има политичку боју и  да шири безвјерство.  … Соколови морају да буду и јесу народна војска, ступови наше уједињене и слободне државе. Па наравно  као  такове морају их потпомагати у првом реду војне власти; … Можемо ли  исто казати за „Орлове” ? Не !  „Орлови” нијесу друго него клерикална пропаганда, покривена плаштем „гимнастичког друштва” … Неки дан у сињској цркви жупник Беламарић с олтара проклињао је Соколство и све оне који похађају соколане”. (5)

Соколство као либерална организација телесног васпитања, било је у фронталном сукобу са католичким верским организацијама. Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. (6)  До каквих је сукоба долазило илуструје чланак ,,Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “ објављен  у листу „Дубровачка трибуна” 1933.  у коме је истакнуто :

„У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере.

Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ. (7) 

Хрватским сепаратистима и клерикалцима соколи су били  сметња у остварењу њихових циљева. Хрватска штампа  нападала је соколе и њихов рад на селу.  У чланку потписаном са  С.Т. Сељак у листу „Дубрава” истицало се : 

„Данас је на селу и учитељу и начелнику, па чак и некојем жупнику … прва брига, да се подигне који дом за гимнастику, све то на терет јадног села и сељачких жуљева, а за школу мало се даје. … Догађа се чак и то, ако је ђак добар и добро учи читати, писати и рачунати, али ако није добар акробата на пречки, да добива други ред.” И ако се у чланку нигде не помињу соколи  читаоцима чланка није било тешко закључити да се говори о њима. (8)             

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу :

„Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.”

Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима.

У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој петогодишњици појачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, јављало је М. Стојадиновићу о врло тешким политичким приликама у којима друштво ради и живи, али поред тога рад није у застоју „јер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику”. Припадници ХСС су се окомили на радне акције везане за Соколску Петрову петогодишњицу. Соколско друштво Метковић „вршећи свој колективни завет у времену соколске петолетнице” приступило је пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаја” борићима: „Суделовањем својих чланова, најугледнијих метковићевих грађана и њихових породица засађено је 200 борића.

Међутим, ускоро након тога сав наш труд био је уништен. Борови су напросто погуљени”. Поводом масовних антисоколских иступа Чедо Милић упутио је старешинама соколских друштава окружницу, позивајући их на договор у Мостар 26.1.1938. ради покретања заједничке акције свих сокола против постојећег терора присталица ХСС. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске јединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа је захтевала потпуну примену соколске дисциплине.(9)

Са јачањем активности удружених клерикалаца и хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији. У Календару за соколско село „Соколска њива” за 1937. објављено је писмо Пера Скурића, члана соколске чете из Ћилипа о његовом схватању односа Срба и Хрвата :

„ … Ми сељаци полазимо од својих села, гдје у заједници живе и Срби и Хрвати све три вјере. Ми у селу не гледамо је ли наш комшија Србин или Хрват, је ли ове или оне вјере. Ми гледамо нешто друго. Ми гледамо је ли наш комшија на свом мјесту или није. Ми сељаци познамо само поштене или непоштене људе, праведне или неправедне, штетне или корисне. Према томе, ми одређујемо хоћемо ли се дружити с њима или не. Сви ми имамо  једне те исте бриге и невоље које нас тиште. Сви ми с муком и знојем лица свог обрађујемо своје земље. … Исти рад, исте бриге, иста жалост, а и исто весеље нас је здружило и сјединило. За нас сељаке Соколе јасно је, да су вањски знаци српства и хрватства споредни. Главно је оно без чега нема ни српства ни хрватства ни југославенства, а то је правда и поштење. Народ је давно рекао: ,,Правда држи земљу и градове, а неправда руши обадвоје”. 

Ми сељаци Соколи, који живимо по духу наших предака и вјери наших отаца, која нас учи без разлике којој вјери припадамо, да су сви људи браћа а Бог да нам је отац, живимо и радимо по тим законима братски, сложно и у љубави. … Ако има међу нама неких неспоразума, не потичу они од нас сељака, него су дошли са стране. Накалемили су их у селу они који немају у срцу своме правде и љубави. Они су сијачи мржње, они сију трње и бацају отров у срце наше. Рђаво им је сјеме и не може донијети добар плод. Ко  мржњом сије мржњом ће му се и вратити. … Никад ни једно дјело које се основало на мржњи и неправди није успјело ни донијело добре плодове. Без љубави нема правде, а без правде  нема ни слободе ни јединства. Дужност је свих нас Сокола да не слушамо лажне пророке који нам проповиједају мржњу. Слушајмо праве и истинске родољубе који нам проповиједају љубав и братску слогу. — Они нас воде оним путем којим смо ми сељаци вазда ишли.  … Стога смо ми без приговора и поговора за слогу и јединство народно, трпељивост и међусобну љубав.” (10)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939, створена је Бановина Хрватска. ХСС је у Бановини Хрватској користила власт за обрачун са соколима. Лист „Дубровник” пренео је 1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу. (11)

Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца.  Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Иморског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и  Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола.

За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета  Хрватске сељачке заштите.  Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић уз пратњу сокола из Имотског, кренуо је натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана  Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе.  Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама  и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера.

Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима  на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали.

Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског.  Поводом напада Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи  да их разбије  ни бедна гарда Сељачке заштите. (12)

После почетка Априлског рата 1941. Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди који су се састојали од војних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. војску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар, је из Невесиња слао позиве да виђенији људи и момци, који још нису мобилисани у војску, дођу у град, да се наоружају и иду у Мостар.(13)

У Мостар је пристигао планински батаљон Југословенске војске из Дервенте и једна ђачка добровољачка чета. Те снаге су уз помоћ добровољаца мештана избациле усташе из северног дела града. У Чапљини усташе су прекинуле жељезнички и друмски саобраћај са Мостаром, Хумом, Дубровником и Требињем. Зауставили су у Габели и Чапљини све теретне и путничке возове, а међу њима и воз са цистернама керозина упућеног у Никшић за авионе којима је влада требала да одлети из земље. Врховна команда упутила је Требињски одред, чије су језгро чинили питомци Пешадијске подофицирске школе, да поврати Чапљину. После жестоке борбе деблокиране су железничке станице у Габели и Чапљини и омогућено заустављеним возовима да наставе ка Хуму, Зеленици, Требињу и Никшићу.(14)

После стварања НДХ усташе су убијале све које су сматрали непријатељима њихове државе. Савез сокола био  је забрањен, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу код Дубровника Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1. 12. 1944. изјаву: ,,Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” (15)  

После Другог светског рата комунистичке власти спречиле су обнову сокола. За комунисте соколи и орлови били су само бела гарда буржоазије.(16) Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, објављеном у листу „Фискултура” 1945. оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. (17) Уместо сокола комунисти су створили  Савез за телесно васпитање Партизан.

После уједињења 1918. Савез сокола нашао се у сукобу са католичким клерикализмом који није бирао средства у својој пропаганди против сокола.  Соколски савез се у почетку није освртао на ту кампању.  Соколски Гласник  доносио је чланке које су писали поједини соколи о тим нападима. Са своје стране комунисти су представљали и соколе и орлове као своје непријатеље. Соколи су сматрали себе за народну војску. Проповедали су слогу и верску сношљивост, насупрот верском фанатизму.

Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. Са јачањем активности удружених клерикалаца и хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939, створена је Бановина Хрватска. ХСС је у Бановини Хрватској користила власт за обрачун са соколима.

Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар.  Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи  да их разбије ни Мачекова Сељачка заштита. После почетка  рата 1941. Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. После стварања НДХ усташе су убијале све које су сматрали непријатељима њихове државе. После Другог светског рата комунистичке власти спречиле су обнову сокола.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1.  „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1;
2. Душан Битанга, „Имотски Сокол у културној борби”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 9/10, стр. 365,366;
3. Учесник на јавној вјежби,  „Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”,  Загреб, 1921, бр. 12, стр. 438, 439;
4. „Како о Соколству мисле комунисте”, „Соколски Гласник” Загреб, 1920, бр. 8/9, стр. 409, 410;
5. Соколаш, „Клерикални бијес на Соколство”, „Соколски Гласник”,  Загреб, 1921, бр. 12,  стр. 440, 441;
6. „Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI,  14,75, 76, 77;
7.  „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;
8.  С.Т. сељак, „Наше село и просвјета”, „Дубрава”, Дубровник, 28 вељаче 1935, бр. 24, стр. 3;
9. Никола Жутић,  „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169-171;
10. Перо Скурић, „Соколство и племенско питање”, „Соколска њива”, Календар за соколско  село  за  просту  годину 1937, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр.129, 130;
11.   „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3; 
12.  М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”,  Београд,1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;
13.   Владо Ивковић, „Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53;
14. Саво Скоко, „Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд, 2012, стр. 98, 100, 101;
15.   Милорад М. Лазић,   „Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго допуњено издање, Београд, 2011, стр. 31;
16. „Како о Соколству мисле комунисте”, „Соколски Гласник” Загреб, 1920, бр. 8/9, стр. 409, 410;

Рато Дугоњић, „11 новембар”, „Фискултура”, Београд, 1 новембар 1945, бр. 8, стр. 1;                                                                                                                                 

Ознаке: Југославија, југословенство, Ватикан, дубровник, католик, клерикалисти, Орлови, позориште, Први светски рат, Саша Недељковић, соколска друштва, Срби, Трстено, ХСС, Чеда Милић