Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Средњовековље, као подлогу на којој је настала модерна цивилизација Запада, није могуће избећи нити занемарити: „Средњовековна Европа је створила западну цивилизацију. Начин размишљања и деловања тако близак модерној Европи и Америци, који се преноси и на све друге делове света и од којег не можемо да побегнемо, усађиван је у свест наших предака током средњег века…
Многи Европљани живе у градовима и селима који су постојали и у време Томе Аквинског, а настали су у сенци цркава из 13. века… Модерне националне државе настале су из монархија које су стварали владари попут француског краља Филипа Лепог или енглеског краља Јована без Земље…
Идеја о владавини народа јавља се у списима Марсилија из Падове, научника из 14. века који је добро познавао живот друштвених заједница Италије. Наша трговина и банкарство своје зачетке налазе у пословању фирентинских породица Перузи и Медичи. Студенти добијају звања која су се додељивала на средњовековним универзитетима Париза и Оксфорда, за теме које су сличне онима које су обрађиване на средњовековним факултетима уметности. Књиге које пишемо из области историје или лепе књижевности наслањају се на дела Ђордана Бруна или Ђованија Бокача. Наше поимање разлика између физичког света природе и духовног света религије и морала води порекло из дуализма који је Аквински поставио у 13. веку…”[1] Однос према времену и простору и начинима његовог дефинисања (нпр. перспектива), технолошком проналазаштву, описмењавању, истицању појединца (претече индивидуализма), однос према раду (много пре „веберовског” односа вере и рада, тј. „протестантске етике” и „капитализма” што представљају само радикалан израз претходних фаза ове везе), моделима огранизације људских заједница – у свему томе видљив је неизбрисив печат средњовековља.
И премда је средњовековни интегрисани свет, „где човек себе увек види као део свог сталежа а сталеж као део укупне, органске друштвене хијерархије, која опет са своје стране чини део укупног божанског поретка (који укључује и природу)”,[2] у скоро сваком погледу дијаметрално различит од модерног света, пре свега јер човек средњовековља „никада себе није доживљавао као издвојеног субјекта који се поставља насупрот, као супротстављен свет људских односа и материјалне природе”[3] многобројне друштвене и личне тенденције, макар у зачетку, што су довеле до модерног „субјективистичког” односа према природи и друштву, зачете су на средњовековном феудалном Западу. Међу њима било је и доста крајње спорних. „Средњи век је изнедрио, а неретко и створио, неке истинске или проблематичне одлике Европе: прожимање могућег јединства и суштинске различитости, мешање народа, поделе и сучељавање између Запада и Истока и између Севера и Југа, колебљивост источне границе, првенство културе као уједињујућег чиниоца.”[4]
Одређења и вредновања средњег века
Несумњиви значај средњовековног наслеђа, међутим, у модерном раздобљу је будио различите погледе и разноврсне оцене, како при његовом одређивању тако и при његовом вредновању. Термин „средњи век” први је, још 1469. године, сковао Ђовани Андреа, папин библиотекар, како би супротставио „старе” из прошлог раздобља „модернима нашег времена”.[5] Прихватили су га хуманисти на самом крају 15. века, да би он, у оквиру конструисане поделе на три раздобља – стари век, средњи век, нови век – постао широко прихваћен током 16. и 17. века (најзаслужнији су за то били Кристоф Келер, Георг Хорн и Ди Канж). Келер средњим веком назива раздобље од оснивања (330. год. после Христа) до пада Константинопоља (1453), а Хорн период између 300. и 1500. године. Тек касније, у временској периодизацији се као почетна тачка раздобља појављују 476. година (пад западног дела Римског царства, тј. тренутак када Ромул Аугустул шаљу царска знамења у Константинопољ), а као крајња, осим године пада Константинопоља, узимају и 1492. (Колумбово откриће Америке) или 1498. година (почетак француског напада на Апенинско полустрво као првог „несредњовековног рата”). Присутне су разлике и у постпериодизацији – у подели на раздобља „унутар средњег века”: један део стручњака за средњи век дели га на „рани средњи век” – раздобље сеобе варвара на просторе Римског царства између 300. и 700. године, на период „каролиншке ренесансе” (отприлике, 700–900. године) као на прелазни период у „право феудално раздобље” (1000–1300) и кризу средњег века (1300–1500), након чега се рађа модерно доба.[6]
Друга група историчара период „раног средњег века” протеже на период 400–900. и у том оквиру види не само „каролиншку ренесансу” већ и јачање Византије између 700. и 1025. године; прави средњи век виде у периоду 900–1200, а ренесансу померају раније, између 1200. и 1500. године после Христа.[7] Трећи, пак, „позну антику” продужавају до времена смрти Јустинијана 565. године, па „рани средњи век” рачунају до половине десетог века, а „зрели средњи век” до половине 14. века, након чега почиње „права” ренесанса. Четврти читав „рани средњи век” сматрају „позном антиком”, а тек западну, феудалну Европу насталу у 10. веку називају средњовековном; она опстаје до времена „Велике куге” средином 14. века, после чега се обличава ренесансни „позни средњи век” што траје све до реформације која ставља тачку на монопол средњовековног хришћанства и отвара врата рано-модерног доба што се протеже све до времена индустријских револуција.
Перспектива створена почетком модерне епохе из средњег века, описиваног као „мрачно” доба или, у блажем случају, „ниже” доба у односу на следеће, издваја период ренесансе што ће своју крајњу идеализацију („врхунац људске цивилизације”) доживети тек у време „прогресивистичког” 19. века, у делу Јакоба Буркхарта (Цивилизација ренесансе у Италији, 1860).[8] Виђење средњег века као мрачног раздобља коме је одрицан сваки значај јачаће са јављањем идеје „напретка” у европској науци од половине 17. до половине 18. века. „Мислиоци попут Волтера и Дидроа, просуђујући средњовековне установе по иструнулим остацима који су преживели у њихове дане, узели су као свршену ствар да је средњи век био раздобље црног незнања и празноверја, у својој жељи да збаце утицај службене цркве, претворили су касни средњи век, један од великих тренутака европске културе, у неоготичку причу страве и ужаса, држећи да ни на једном подручју није било озбиљног напретка, све до њиховог времена. Та антиготичка опседнутост резултирала је не само обезвређивањем средњовековних достигнућа, него и општим рушењем зграда и установа…”[9]
Ово ће виђење преовладавати у историји, економији и филозофији тек око 1740. године и свој врхунац имати током западњачке епохе просветитељства, у делима Монтескијеа и Гибона. Према том, крајње пристрасном виђењу, „средњи век” (medium aevum) је злокобно време које дели два славна периода у европској историји, грудобран између антике и њеног препорода, прекид у развоју културе, слом, „мрачна столећа” – тако је гласила пресуда хуманиста коју су потврдили просветитељи, а исто су мислили и у 19. веку, када су новом, динамичном времену супротстављали „назадњаштво” и „учмалост” средњег века. Па чак и сада, када год је потребно да се неки друштвени или духовни покрет назове реакционарним или застарелим, без размишљања се потеже за отрцаном фразом „средњовековно”… Средњи век није имао среће ни са историчарима уметности. Идеал класицизма – резултат естетике 18. века, која се темељи на античким обрасцима – био је, током дугог низа година, битна препрека за схватање принципа средњовековне естетике која се радикално разликовала од естетике класичне старине. „Полазило се од претпоставке да је лепо могућно, у ствари, само у једном облику, и то баш у оном који је створен у антици. Чинило им се да готичка скулптура није ништа друго до неуспели покушај овлаплоћења античког идеала лепоте – одрицали су оригиналност и самосталност средњовековног мајстора.”[10]
Са постепеним разочарањем, међутим, у резултате „епохе просвећености” јавиће се, реактивно, и романтичарска идеализација бајковите, ирационалне прошлости средњег века као „станишта духа” и „врлине” што стоји насупрот „разчараности” модерног, индустријским и свим другим револуцијама захваћеног Запада. Управо у романтичарском оквиру одиграће се прво буђење интересовања за католичко средњовековље на континенту и, нарочито, у Енглеској. Биће то уједно и први пример како је, према запажању познатог француског медиевалисте Жака ле Гофа, стару „црну легенду” о средњовековљу почела да замењује нова „златна легенда” која га некритички идеализује. „Готски ривајвл” у архитектури (чије је најрепрезентативније здање управо Парламент у Лондону), естетски сензибилитет Аугистуса Пугина, потом прерафаелисти који су се у уметничком изразу враћали узорима средњовековне и раноренесансне („оне пре Рафаела”) чистоће и једноставности били су наредни примери позитивног гледања на средњи век.
Следећа острвска манифестација носталгије за средњовековљем јавила се као „Оксфордски покрет”, који је имао велики утицај на један други широки културни покрет – на „католичку културну обнову”. Све су то били једни од првих видова обзнане оштро супротстављених подвојености у погледима западне модерне – оне коју у свом крајње екстремном изразу оличава Гибон, што у целости одбацује средњи век као доба празноверја и заосталости, и оне Скотове, који у свом романтизму покушава да му олако припише ореол „савршенства” и „светости”. Најрадикалније опонирање просветитељском виђењу средњовековља није, пак, настало из крила романтизма нити хришћанске обнове: налазећи се на становишту тоталне критике модерне као обездуховљене цивилизације и антипода традиционалних култура које, пак, карактерише, мање или веће, сакрално, трансцедентно пристутво које метафизички инспирише и „осмишљава” сваку постојећу делатност или друштвену институцију, Рене Генон, један од оснивача традиционализма на Западу у првој половини 20. века, пише неке од најубојитијих редова у одбрану средњег века: „После мутног периода варварских инвазија неопходних да се сруши (већ пропали, прим. А. Г.) антички поредак ствари, био је обновљен нормални поредак који је трајао неколико столећа. Био је то поредак средњег века који модерни потцењују јер су неспособни да схвате његов духовни садржај, тако да им та епоха извесно изгледа више даља и страна него антика. По нама, прави средњи век се одвија између царства Карла Великог и почетка 14. столећа. Овим последњим датумом почиње нова декаденција која ће се се кроз различите етапе све више изоштравати до наших дана. То је прави почетак модерне кризе; то је почетак краја хришћанског света, суштински идентичног цивилизацији средњег века…”[11]
На основу темељних истраживања обимне новооткривене грађе, те њеним свестраним промишљањем, погрдни однос према средњем веку је, барем што се тиче „главне струје” у науци, током двадесетог века у највећој мери измењен. Захваљујући новооткривеним документима и списима ми данас знамо неупоредиво више о средњовековним манастирима и универзитетима, о њиховој теологији и филозофији; захваљујући теренским археолошким истраживањима, наше знања о тадашњим људским стаништима и оруђима, о начинима свакодневног живота свих сталежа вишеструко су увећана. Данас је могуће направити мапу миграција од пропасти римске антике до „зрелог средњег века”; у стању смо да прилично детаљно реконструишемо и економски живот и демографска кретања током целог средњовековног раздобља.
Све у свему, гледајући у односу на сазнања и перспективе просветитељства и њихових наследника у 19. веку, савремене науке имају неупоредиво разборитију и историјски тачнију слику средњег века у Европи. И мада је ова савремена „промена погледа” на средњи век заснована на обиљу докумената и археолошких открића, а нарочито на напорима савремене антропологије да се схвате различита устројства примитивних, мање издиференцираних предмодерних друштава – кључни разлози за њу били су смештени другде: Холмс разборито признаје како нам се „средњовековни свет отворио захваљујући промени укуса и усмерења наших истраживача”.[12]
Измена у перцепцији и вредовању средњег века, дакле, могла би се посматрати као типичан пример како свест о прошлости представља облик „друштвене самосвести” , односно – да кроз откривање прошлости ми не откривамо и, делом, „учитавамо” себе саме, своја виђења, своје вредности, своје дилеме, и на тај начин, према опажању Лисјена Февра, изнова и изнова реконструишемо „своје” антике, „своја” средњовековља или ренесансе. У питању је сложени процес научног превредновања који не значи само субјективну релативизацију прошлости, нити само примене „накнадне памети” на разумевање уочених и проучених структура у прошлости, а на основу сазнања о ономе што је из њих настало и што стално настаје.
Реч је о сталном стваралачком дијалогу садашњице и прошлости: он мора и да се придржава релевантних историјских извора, пронађених артефакта, и да уважава све оно што од ранијих реконструкција прошлости издржи проверу уз помоћ свих других видова сазнања о њој, али и да избегне опасност „учитавања” оних односа или значења које у периоду који се проучава или нису постојали, или нису постајали на тај начин који им се накнадно придаје. Ради се о стално новом, савременом постављању проблема који нас води бољем разумевању прошлости: „Људима других времена, друштава и цивилизација постављамо наша питања, али очекујемо да добијемо њихове одговоре, јер једино у том случају могућ је дијалог.” [13]
Однос између феудализма и средњовековља
„Општесветски прелазак из антике у феудализам нигде се није одиграо изузев на Западу и у умовима његових научника. У сваком случају, чак и западни феудализам није настао непосредно након пропасти антике. У својој социо-културној генеалогији биланса преласка из антике у феудализам, Андерсон препознаје пре ’катастрофичне’ него ’кумулативне’ догађаје на крају старог века. Али се регресија у Европи види као рашчишћавање пута за поступно динамично напредовање новог облика производње насталог из њеног (античког) разарања.”[14] Хришћанска црква је, према Андерсону, сачувала „суперструктурно” (углавном културно наслеђе), док је оно инфраструктурно (претежно економско) које је ионако било у периоду опадања, потпуно пропало. Другим речима, преплављивање западног дела Римског царства варварским народима, било као федератима (савезницима) било као пуким освајачима – довело је до потпуног уништења империјалног поретка и општедруштвене регресије, док је развијенији источни део Царства, са великим градовима и развијенијом привредом, опстао. На остацима царства на Западу, а мешањем са обичајним уређењима варварских племенских савеза – тек након вишевековног периода дисконтинуитета – настало је аграрно друштво штићено од стране ратничке класе међусобно повезане приватним уговорима којима су одређивана права и обавезе вршења власти које се може назвати феудалним.
Остатке претходног система чинили су преживели аутономни градови, који су са одвојеним системом црквених поседа и велепоседа чинили сложени систем „испарцелисане” власти. Но, у првим вековима након пада империје, цео западни део Европе био је заборављени, руинирани део света. Након више покушаја обнове система јединствене власти у периоду „раног”, предфеудалног средњег века на Западу, од којих је онај у време „каролиншке ренесансе” био половично успешан и нешто дуготрајнији, уследиле су нове фазе разлагања тек опробане „обнове империје”. Развијени феудализам је ову „обнову”, у виду Светог римског царства, претворио готово у фикцију којој су тек снажни цареви покушавали да удахну трајнији живот. Обнова и полет нове феудалне композиције дошао је тек касније, у интеракцији са просторима источног Медитерана, са православном Византијом и светом ислама.
Томас Браун је у праву: од степена континуитета и степена разарања важније је питање утицаја преживелих облика власти и нових снага.[15] Ексклузивност облика великих земљишних поседа са принадлежностима вршења власти које уз њега иду, постоје у извесној мери у свим културама у временима после бронзаног доба. Но, разлика на варваризованом Западу била је та што је су ови облици постојали у условима потпуног разарања вертикале власти, у фактичком одсуству доминантног политичког и војног центра. На Истоку је био потпуно други случај: тамо је пренет и одржан центар царске врховне власти, очувана је култура великих градова у којима је настављен развој на свим пољима – од заната до образовања, од производње до трговине добрима која се окренула даље на исток ка цивилизованим неевропским просторима.
Настанак и експанзија ислама овај процес није прекинула – већ наставила, мада су арапска освајања, и нарочито гусарења на Средоземљу, додатно одсекле западни, варваризовани део Европе од свог „очуванијег”, источног дела. Источни Медитеран и Блиски исток су око 600. године у смислу степена развоја више подсећали на стање из 300. године пре Христа, док је Запад, што је у привредном смислу за све време Римског царства био и мање развијен,[16] и привредно зависнији од његових других делова (пошто није прошао кроз етапе самосталне „урбане револуције” бронзаног доба, попут оне на Истоку), био је склонији колапсу чим је царство ослабило.
Пропадање империјалне „политеје”, узроковано спрегом спољних (најезде) и унутрашњих фактора (морални и демографски суноврат, културно стагнирање, привредно опадање, неадекватна употреба робовске радне снаге) те настанак самодовољних велепоседа (латифундија) са сељацима везаним за земљу (како би се како-тако одржао фискални поредак), био је од кључне важности за целу средњовековну епоху: различите судбине два дела некада јединственог царства створиће два потпуно различита друштвена система: првог, који ће, након потпуног разарања те дуготрајног дисконтинуитета и регресије, након покушаја каролиншке обнове, постепено израсти у феудални ситем, без јединственог центра власти; и другог, који ће избећи разарање, одржати континуитет и јединство власти те стварати своје, „нефеудално” средњовековље. Слична „нефеудална” средњовековља настаће и у Персији Сасанида, а касније и у исламском калифату и његовим државама наследницама – у распону од „маварске” Шпаније до држава Турака Селџука, Мамелука и, на крају, Османлија.
Источно Римско царство ће одржавати континуиране везе преко азијских трговачких путева са Индијом и Кином. Већина заната наставиће да се обављају једнаком вештином као и у претходним периодима. Фарме ће још увек бити у стању да произведу довољно за тржишта. Империја ће водити јединствену фискалну и монетарну политику која ће бити стабилна цео први миленијум; организација власти и оружаних снага прилагођаваће се тадашњим изазовима (реорганизација војске са тенденцијом формирања коњице); биће учињени сви покушаји да се, у тешким условима, сачувају и развијају сва културна наслеђа источног Медитерана. „Популарна слика Византије као споменика политичкој и друштвеној непромењивости у суштини је сасвим супотна стварности… Царство је постојало задржавајући најпрактичније елементе свог наслеђа, а напуштајући сувише скупе елементе традиције, нпр. бесплатну поделу жита.
Недостатак радне снаге решен је насељавањем Словена и других народа на територијама царства, а крутост старе грађанске класе замењена је системом награђивања по заслузи војника-скоројевића. Лојалност поданика је подстицана увођењем нових ’популистичких’ симбола и веровања, а положај сељака је ојачао када су слободне сеоске заједнице замениле велике поседе.”[17] „Снага Византије налазила се у њеној способности да успешно контролише и користи своја богатства; многе од њених провинција нису биле богатије од западних, али је она поседовала такве механизме којима је успевала да извуче и последње мрвице средстава… Моћ Источног царства није лежала само у очуваној централној власти и њеној вертикалној хијерархији, плаћеном чиновништву, централизованом правном (укључујући и правосуђе) и финансијском систему те локалној управи.”[18] Оно што је – и западним феудалним лордовима и модерним заговорницима представничке демократије – изледало искључиво као оријентално самовлашће, било је, у ствари, више израз јединства и снаге власти, дакако личне, која је у то време на Западу изостајала. Но, крај јачања „суверног” самодржаца, током целе хиљадугодишње историје Византије, опстаје и идеја о res publica као правном поретку који је као инстутуција старији од Царства и изнад цара – који је и стваралац права, али и бранилац права, заштитник од самовоље и злоупотребе, који је правом везан и обавезан. Аутократија се увек посматрала ограничена наслеђеним правним поретком са његовим „уставним органима”: сенатом (коме је преостала само саветодавна улога), војском и „римским народом” који му, сви заједно, дају консензус да влада, али и духовно моралним утицајима Цркве, са којим, такође, постоји континуитет тежњи сталног усклађеног споразумевања без мешања једне власти у уже, „строго” подручје оне друге. Кршење ових односа и пренебрегавања закона у пракси је свакако било, али не одвећ често.
Радило се о изузецима који су потврђивали правила црквеног морала и јуриспруденције. Значај права и консензуалног пристанка (consesus omnium) сената, војске и народа нарочито је био изражен приликом бирања или приликом обарања цара, али и у другим приликама кад цар мора пред њима да оправдава своје мере, прибави њихову подршку или одступи како би умањио њихово незадовољство.[19]
Но, кључна ствар која је средњовековну Византију разликовала од позноантичког периода царства, лежао је у начину функционисања власти. Цареви из периода домината (од Диоклецијана и Константина, па надаље) форсирали су строго одвајање војних и цивилних власти (префектуре), уз претварање двора у центар управе, државне администрације (нпр. magister officiorum постаје својеврсни „шеф кабинета”, а questor sacrii palatii шеф управе и редактор закона)[20] која је служила цару као „сакрализованом принцепсу” што је оличавао јединство власти.
Паралелно су се одвијали процеси стварања велепоседа са везивањем колона[21] за земљу са циљем обнове пореске политике кроз повезивања главарине и земљарине (capitatio/iugatio), као и експанзија употребе раније искључиво приватне институције патроната (patriconium) у јавној сфери где су се читава подручја стављала под патронат војних власти и моћних појединаца како би их ови штитили од пореских обавеза. Ови процеси били су разорни, слабили су централну власт, која се упињала да их спречи, нарочито што су патронат и испрва форсирани колонат ушли у симбиозу са врло погубним последицама и у социјалном смислу, као и у погледу функционисања власти.
Средњовековна Византија се развијала у потпуно другом смеру: док се настављао процес централизације власти око личности „освећеног” цара (који је, уједно, био и врховни војсковођа, законодавац и судија те бранилац правоверја), тематско админстиративно уређење спојило је војну и цивилну власт у једну (тема: „војни одред”, а касније: „војно-аминистративни округ”). Јединствена војно-цивилна управа додељивала је војницима земљишне поседе у пуно власништво и обнављала слободно сељаштво што је опорезовано јединственом главарином независно од места настањења.[22] Нова тематска армија састојала се од војника-сељака који су се издржавали из војничких имања, а поред тога добијајли су и (додуше, скромну) плату од државе. „Унутрашњи препород који Византија доживљава почев од 7. века састоји се пре свега у постанку једне класе независних сељака и стварању нове војске стратиота који економски и социјално припадају истој сељачкој класи… Из тешке кризе… велепоседништво је изашло ослабљено…
Напротив, у све већем броју појављују се мали поседници: слободни сељаци који узимају у обраду опустошене земље и стратиоти нове тематске војске.”[23] Главни извор моћи средњовековне Византије била је веза снажне централне власти са слободним сељаштвом (укључујући и војску) и градским становништвом,[24] а слабљење утицаја велепоседничке аристократије као носиоца дезинтеграционих процеса. Напротив, јачање велепоседника значило је слабљење царства и појармљивање слободног сељаштва, својеврсну „феудализацију” која је у позном периоду раслабила вертикалу власти и довела до пропасти царства. За разлику од „феудализма” на Западу, који је од 10. века представљао, додуше у оскудици система изнуђену, али ипак композитну/реконструктивну силу готово до темеља урушеног друштвеног поретка, обнова моћи велепоседа на Истоку („пронија” као византијска „протофеудализација”) имала је системски деструктивну улогу. „Пронија” (грчки: „управа”) – представљала је давање јавних поседа великашима на известан временски период, као својеврсно привилеговано условно власништво, што је наликовало систему издавања пореских прихода под закуп.
„Закупци се обавезују да у извесном округу скупе и доставе државној благајни одређену своту новца, и то обично већу од оне која се на том простору добијала. Поред тога они, природно, настоје да сакупе од становништва што већу суму за свој рачун.”[25] Велепоседници-пронијари исцрпљују становништво, одузимају му слободу и поново га везују за земљу. Они стварају свој паралелни управни апарат, све више се осамостаљују од централне власти. Са пореским имунитетом развијају и свој територијализовани судски имунитет, при чему се пронијарима поверена добра издвајају из државне надлежности, док се државним чиновницима забрањује приступ на пронијарске поседе. Централна власт осамостаљење велепоседника више не може да спречи; она је принуђена да даје нове уступке, задовољавајући се само тиме да покушава да ограничи број парика-сељака који се везују за земљу на пронијарским поседима. Пронијарски процес као „парафеудализација” у зрелом и позном средњем веку није ни могао да донесе ништа друго до потпуно уништење средњовековног византијског друштва и његово подјармљивање од стране прво крсташких, а после и турских завојевача.
Западни „феудализам” представљао је изнуђени одговор на економске и војне нужности услед пропасти политичког и друштвеног система, нестанка кованог новца, прекидања трговинских веза и скромних аграрних активности које су биле изложене сталним претњама нападача – нордијских многобожаца и азијских номадских коњаника. То уочава и Ван Кревеленд: „Западноевропски феудални систем који је настао по пропасти Каролиншког царства – које је и само представљало краткотрајни покушај да се у одсуству уређености, што је произишло из варварске инвазије која је уништила Рим, уведе ред – био је децентрализован чак и по мери сличних режима у другим деловима света. У феудализму, власт није била ни ’јавна’, нити концентрисана у рукама једног монарха или цара; напротив, била је подељена између великог броја неравноправних владара који су били међусобно повезани заклетвама на верност и који су власт сматрали својим приватним власништвом.”[26] Како је до овог дошло?
Одбрана аграрног поседа (са двопољним и тропољним системом обраде) изискивала је његово везивање за онога ко је могао да их заштити – за оклопљеног коњаника са стременом вичном ратовању кога је, за узврат, требало издржавати. Потреба за људима којима је рат позив је сваког преосталог земљопоседника који је имао вишак земље коју није са својим људством успевао одбранити – довела до закључка да је овим војницима нужно дати земљу у бенефицијум, док су им се ови заклињали на службу и оданост, постајући његови вазали. „Додељена земља била је ’лено’, феуд, који је представљао основу феудалног друштва: троструки однос војне специјализације, закупа земље и личне обавезе. Припадници земљопоседничке ратничке класе имали су само једну дужност и обавезу, а то је да служе свом господару одређени број дана у години. Да би обезбедили своје право на поседовање земље, они су почели да граде себи замкове.”[27]
Дешавали су се и бројни други случајеви, са сличним исходом. „Потпуно непостојање судства, нагонило је ситне, па чак и донекле значајне, земљопоседнике да затраже заштиту моћнијих људи. Када је неки vasus dominicus oсетио да краљ више није у моћи да га штити, окретао се неком месном моћнику, често грофу… На овај начин је, током 9. века, поступно образована хијерархија коју су чинили вазали и њихови господари – сениори. Обичан витез, који је поседовао само толико земље и сељака да прехрани своју породицу и себе, био је вазал крупнијег земљопоседника, док је овај био у вазалном односу према неком још моћнијем, можда грофу. Гроф је могао да буде вазал значајнијег грофа, војводе или краља. Велика друштвена пирамида устројена је тако да се на њеном врху налазио краљ, а у основици витезови.”[28] У току једног века систем се раширио и еволуирао: бенефицијум је од доживотног прешао у наследан, умножиле су се и испреплетале вишеструке везе сениора и вазала: сада је, најчешће, сваки вазал имао више сениора, као што је и он сам бивао сениор већем броју својих вазала.
Повећале су се и међусобне обавезе: поред учешћа у рату, вазали су били дужни и да проводе део времена на сениоровом двору где су у његово име вршили и разне друге улоге, пре свега судске, и то према другим сениоровим вазалима; били су дужни да пружају и помоћ (пре свега, у намиривању економских трошкова), релиф (ослобођење), пружање гостопримства сениору… Сениор је, са друге стране, крај обавезе да штити вазалов феуд од непријатеља, имао и права старатељства над вазаловим наследником и његовим земљама све док овај не стаса да наследи очев положај и његове обавезе. Међусобне заклетве постале су ритуализоване. Породице сизерена и вазала су, кроз споразумна венчања, све чешће улазиле и у крвно-фамилијарне везе… На тај начин је створена „преклапајућа хијерархија” сложених личних односа са подељеним улогама вршења власти у којима је, у зависности од умешности стварања мрежа (највише кроз брачне савезе и породична испомагања) веза са својим бројним вазалима, јачала моћ појединих крупних феудалаца. Они су израсли у врх посебне касте којој номинални владари – краљеви, ако ови нису били њихови непосредни вазали, нису могли ништа.[29] Јасна вертикала власти, поред оне тек номиналне, монархове, није постојала. У пракси је постојало многовлашће.
