Прочитај ми чланакДанас је “Франкфуртер алгемајне цајтунг” , коментаришући председничке изборе, уз низ похвала Вучићу, који послушно извршава све налоге Ангеле Меркел, поново указао на чињеницу да српско правосуђе важи и даље као корумпирано и политички зависно.
Судије су у Србији наводно потпуно самосталне у свом раду и одлучивању. То је одлично оправдање за све незаконите и неморалне пресуде које се доносе у нашем правосуђу, а иза којих се крију наложи и притисци људи из сенке. Налогодавци показују руке, ништа они ту нису умешали прсте, не могу они да утичу на судије – то није дозвољено. Неподобни, који се супротстављају, или су једноставно мета уцене и изнуђивања, се осуђују без било каквих доказа, или се по потреби докази подмећу.
А на судије нико не сме да утиче, чак и када је свима јасно да се доносе потпуно незаконите одлуке – када пуштају без оправдања најгоре криминалце, а затварају људе који на било који начин не одговарају власти или неће да плате рекет. За министра правосуђа је зато и постављена Нела Кубуровић, која није донела ни једну пресуду у својој каријери, али је потписала безброј типских одговора несрећничима који су покушавали да се жале на неправду – судије су независне и Министарство правде није надлежно, а ако нисте задовољни радом судије тужите га редовном суду. То је био њен посао у Министарству. Ударити факсимил на типски одговор. Иделани министар правде, који са правдом нема ништа.
У задње време су честе жртве постали новинари. Насупрот споровима у којима се упопашћавају обични грађани и који трају деценијама, против новинара се доносе брзопотезне пресуде. И то против оних, стварно ретких, који још имају храбрости да се супротставе. 7. априла је заказано, ко зна које по реду, суђење Миловану Бркићу, уреднику Таблоида. Оптужили су га полицајци из станице Вождовац (Пејић и Јаноска) за увреду части и тражили милион динара одштете. Срамотна и неморална тужба.
Господин Бркић, поред портала Корени из дијаспоре, је једини новинар у Србији који се усудио да пише о неправдама и прогонима којима су изложени невини људи од стране нашег “право”суђа. Он јавно наводи имена судија који пресуђују противзаконито и детаље случајева. Бар да се изнесе на светлост дана то што се ради. Бар да су свесни да то неко зна и посматра. Морална страна судије не занима – није њих стид, али можда ће некада доћи време када ће се све то процесуирати и када ће одговарати за таква недела. Можда ће их неко једног дана прозвати за безакоње које су спроводили.
У овом случају је господин Бркић помогао мени – Жарку Грујићу, да изнесем на светло дана свој проблем. Судија Вишег суда Зоран Шешић ме је претукао на улици, о чему постоје бројни докази, лекарски налази, видео снимак, између осталог и записник полицајаца који су вршили увиђај на лицу места. Али онда су почеле интервенције. Заменик тужиоца Љиљана Деврња је изјавила да је имала преко стотину позива надређених са притисцима да ме оптужи. Тужилац је дао налог полицајцима Пејићу и Јаношкој, у станици полиције Вождовац, да ме ухапсе и да измене записник полицајаца са лица места. Од колега полицајаца који су вршили увиђај – из станице Вождовац – смо чули да је на њих вршен невиђен притисак да измене записник. Они су часни људи и то су одбили.
Онда су Пејовић и Јаноска направили своју верзију записника. Саслушавали су ме без присуства адвоката и у записнику нема моје изјаве. Наводе нетачне податке о месту хапшења, одређују ми притвор по налогу тужиоца, иако сутрадан у свом поседу имају видео запис. Послали су патролу милиције да ме ухапси на радном месту. Иако болестан и инвалид, провео сам два месеца у притвору без и једног доказа против мене. Поступајући судија се смиловао, и поред притисака које су вршили на њега, да ме пусти само на основу лошег здравственог стања, јер се уплашио да ће ме носити на души. Више од годину дана се мени суди без и једног доказа против мене, малтеретрају ме, тужилац подиже неморалну оптужницу само на основу изјаве вајног судије, све моје доказе не узима у обзир, крије видео снимак – суд не може да га погледа више од годину дана.
Једина светла тачка на суђења је један од полицајаца, који су били на лицу места, који је дошао да сведочи и потврдио своју изјаву. Човек је био видно неровозан, знојио се, али је реко своју истину. Одустали смо да тражимо сведочење другог полицајца, јер има малу децу. Зашто поштени и исправни људи морају да се тресу због изношења истине? Како њихове старешине имају образа, да пошто су фалсификовале извештај по налогу, још покрећу тужбу против господина Бркића што је изнео чињенице? Где ми то живимо и какви су то људи?
Цео систем је учествовао у мом систематском уништавању. Од полиције, преко Тужилаштва, судија, вештака који вештаче по налогу, само да би један очигледно психички лабилан и бахати судија могао да иживи своје нагоне. Чак је и признао да ме је први ударио, али пошто сам га ја наводно вређао и кренуо ка њему претећи. На видео снимку се јасно види да сам прошао крај њега мирно, а да је судија, који је куцкао поруке на телефону, одједном одлучио да ми покаже шта може, и кренуо за мном. Међутим, суд нема “техничких могућности да погледа снимак”. Поставили смо снимак на Yоутубе, али не вреди. Вештак не долази на једно суђење, судија је на следећем болестан… Изгубио сам посао јер сам хапшен на радном месту, више од годину дана сам под кривичним гоњењем и забраном приласка судији и не могу да добијем други посао.
Мој адвокат је поднео кривичну пријаву против судије, која је одбијена од стране тужиоца. Тек после интервенције код Министарстава правде добио сам одговор, уз безобразно образложење, да се ради о лакој телесној повреди, и да се судија консултовао са вештаком, који је констатовао лаке телесне повреде без потребе да ме прегледа и притом је прећутао да су оне последица насилничког понашања нападача. Прслина на нози настала од дивљачког шутирања није одмах адекватно снимљена – суд није дозволио преглед ортопеда, па није сугурно сада да ли је то последица раније повреде?
Што је мени још отечена нога и после више од годину дана, која је била потпуно црна од подлива и нисам могао да се на њу ослањам месец дана, то по налазу суда спада у лаке телесне повреде и не може да се гони по службеној дужности. Треба поднети приватну тужбу, која је врло скупа, и намерно се процес онда развлачи да што дуже траје, да би онемогућили несрећнике, који су најчешће без примања, да истрају.То што суд не види никакву потребу да гони судију, који по својој функцији не сме тако да се понаша, то је посебна прича.
Бахати судија још увек суди у Вишем суду. Не смета што пребија људе по улици. Обраћали смо се и Удружењу судија и Високом савету судства који је наводно покренуо неки поступак пре више месеци, Агенцији за борбу против корупције, Заштитнику грађана, ОЕЦД -у, Пиштаљци, Крику…Једино је на нашу страну стао YУЦОМ и њихов адвокат Кристина Тодоровић, којима могу да захвалим што нисам завршио живот у затвору. Судија је мислио да ће ме згазити без последица, као што ме је у претходном случају, после десет година суђења, суд прогласио кривим што ме је скоро убио бахати возач који је пролетео из недозвољене траке за скретање. Али је дечко син утицајних људи и ја сам пребијен што сам оспоравао пресуду.
Судија није очекивао да ћу имати средстава да се браним, нити да ће ико хтети да стане у моју одбрану. Али ту се преварио. Његово име и оно шта је урадио је забележено у јавности. Хвала господину Бркићу, и надајмо се да ће доћи време када ће такви људи, за таква злодела да одговарају. Такође се надам, да ће судија, који ће судити господину Бркићу, бити из редова оних ретких који поштују закон и правду и не раде по налогу моћника.
