Прочитај ми чланакАлександар Вучић литијумом покушава да купи Немачку као што је аеродромом, метроом и "рафалима" купио Француску. Кинезе је већ купио тако што им је дао руднике бакра и злата, а у Зрењанину они завршавају једну од највећих фабрика гума у Европи са технологијом, која уопште не гарантује заштиту околине. Русију је купио тиме што јој не уводи санкције, што је за Москву од капиталне важности. Шта још и коме иде на продају?
После буквалне распродаје српских ресурса и Немачка мора да добије неки колач у Србији. За сада је највеће парче истог добила Француска. Добила је аеродром, изградњу метроа, а ускоро у Србију долази и њен председник Макрон да по свему судећи потпише уговор о куповини француских војних авиона – Рафала вредан више милијарди евра. И то сигурно неће бити крај комерцијалним пословима Александра Вучића са Европом.
Немачка је, с друге стране, највећи инвеститор у Србији. Велики број њених компанија има своје погоне у Србији који запошљавају више од 85.000 радника. Нема сумње а и догађаји су то показали, док је Немачка критиковала Вучића због покрадених децембарских избора, иза леђа јавности вођени су преговори са Берлином око ископавања литијума у Србији. Буквалном продајом највећих драгоцености Србије, Вучић откупљује свој опстанак на власти. На крају, све се врти око новца када је реч о подршци коју Вучић добија од Европе, упркос томе што без демократије у Србији нема напретка.
Али, ситуација у Србији уопште није сјајна. Буне се просветари, паори, лекари. Много је незадовољних људи. Због тога, сви Вучићеви снови, везани за распродају земље, могу да се врло брзо разбију јер Србија улази у страховите проблеме. Народ наслућује да ће ускоро све у Србији бити приватно; уосталом и власт се понаша као приватни власник државе, чији радници немају шта да једу, не примају зараде, немају оверене здравствене књижице, а све то због незаконитог понашања послодавца који је, мртав-хладан, изнео сав свој „екстрапрофит“ из земље, а у питању су углавном странци.
Стављање наших стратешких ресурса на добош равно је брисању наше будућности. Због корупције у држави земља нам изгледа као друштвена фирма из доба Југославије, коју будзашто приватизују, распарчавају и продају у деловима. Чинећи то, држава свесно гази националне интересе зарад личне користи. Ако икад дођемо до тога да наши сељаци или фирме, ако пожеле, могу да купују имања или фирме у Француској или Немачкој, тек тада не треба да спречавамо ни обрнуто. Суштина је да до тога никада нећемо стићи ако претходно своју земљу продамо, а новац буде био изнет у иностранство ради лагодног живота појединаца на власти.
Јер, немогуће је да у једној организованој земљи послодавац не исплаћује зараде и не уплаћује доприносе свим радницима, а да притом ниједан државни орган на то не реагује годинама. То се дешава само у државама које владавину права хијерархијски смештају на зачеље, далеко иза интереса људи на власти и интереса крупног капитала – који се, гле чуда, често сумњиво преклапају. Држава која не може да обезбеди својим грађанима да наплате оно што су поштено зарадили, не сме да се назива државом. Немерљива штета је већ нанета.
Све државе штите властите виталне интересе. Али, само Запад има ту способност да представља појединачне интересе као интересе читавог човечанства, попут слободе, еманципације, напретка. Ту се негде удомио и председник Србије.
Проф. Давор Калајжић: Прокоп за покопhttps://t.co/l0KCsrPLu0
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 11, 2024
