Pročitaj mi članakDeda mi je umirao, a ekipi Hitne pomoći Obrenovac bilo je potrebno pola sata da stignu do naše kuće u selu Barič i da ga prevezu u Dom zdravlja. Nisu mu dali kiseonik, jer su smatrali da nije potrebno zato što je bio živ i svestan kad su došli po njega, a kada je u ustanovi umro, u izveštaju su naveli da je smrt nastupila u kući, odnosno da su zatekli leš, što je laž. Zbog ovakvog odnosa prema pacijentu i našoj porodici, tužićemo ih, u suzama za Nova priča Aleksandra Stančić, čiji je deda Tomislav Spasić (74), preminuo prošlog vikenda u noći između subote i nedelje.
„Уколико ћутимо, у овој земљи никада се ништа неће променити, ствари могу бити само још горе“, наглашава унука Александра, која се због револта према систему у Србији, пре пет година одселила у иностранство.
У ноћи између суботе и недеље, њеном деди је позлило, а њена мајка одмах је позвала Хитну помоћ у Обреновцу.
“Стигли су после 30 минута, а наша кућа удаљена је од дома здравља само шест и по километара, што је 10 минута вожње обичним колима, а хитним би требало да стижу дупло брже. Иако су дошли после пола сата од позива, нису имали чак ни кисеоник да му дају, а он је тада почео да се гуши. Имао је срчани удар, а лекари нису имали никакве лекове за њега. Ништа му нису дали! Дошли су код пацијента са инфарктом тотално неспремни”, каже Александра.
Безуспешно су, њена мајка и бака, покушавале да дозову у међувремену некога од комшија, али нигде никога није било ко има аутомобил да га превезе код лекара.
„У селу не живи много људи и немају сви ауто. Никога нису могле да дозову у помоћ. Он је устао у једном тренутку, обукао се сам и био спреман да сачека лекаре, а онда се срушио, али очи су му биле отворене и дисао је. Касније се освестио и Хитна је стигла. Ми лаици знамо, да је код срчаног удара сваки секунд битан, а они су дошли после 30 минута. Чак и моја тетка која живи на другом крају села, стигла је пре њих. Када је екипа ушла у кућу, деда је био свестан, али је већ тада почео да се гуши. Мајка је викала ‚дајте му кисеоник‘, али докторка која је била на челу екипе је одгурнула и одбрусила: ‚Нећеш ти мени да говориш шта ћемо да му дамо!‘. Констатовали су да је жив, чак су и нагласили да дише“, прича Александра.
Деду су одвезли у ДЗ Обреновац, где је наредних пола сата реанимиран.
„Рекли су нам да нису успели да га спасу и да је преминуо. Живог су га одвели у дом здравља, а у лекарском извештају, који смо добили, пише да је умро у кући и да су по доласку затекли леш, што је највећа лаж, и после свих ових пропуста најнижи ударац. Уосталом транскрипт позива ће показати да смо звали у 2 и 20, а Хитна је стигла тек у три, док на умрлици пише да је преминуо у 3 и 25 после поноћи“, каже Александра и најављује тужбу против Хитне помоћи у Обреновцу.
Она и њена неутешна мајка и бака, верују да би деда Томислав и данас био жив да је Хитна помоћ дошла на време.
„Не можемо то са сигурношћу да тврдимо, наравно, али шансе би биле много веће да су стигли за неколико минута од позива. Од тог дана непрестано мислим о томе колико је само људи до сада изгубило живот јер је Хитна каснила и нису урадили све што је у њиховој моћи јер просто нису желели или нису били опремљени. Свакоме од нас ће пре или касније затребати Хитна помоћ, али у овој држави немамо ни возила за ту установу, ни довољно лекара, сестара, техничара, чак ни возача, немамо ништа и зато овако умиремо, без наде за спас. У оваквој Србији више нема живота, сви смо жртве овог јавашлука од система“, плачним гласом каже Александра.
Подсетимо, о катастрофалном стању у Хитној помоћи Обреновац писали смо на нашем порталу у јануару ове године. Тада је један од возача за Нова.рс испричао да раде у сменама од по 12 сати и да из центра Обреновца и околних села, до најближе болнице у Београду пролазе кроз највеће гужве, које ни ротације често не могу да “разбију”. Рекли су да примају плату нижу од минималца, која не прелази 37.000 динара месечно, због чега их је све мање, па возилима нема ко да управља.
„Кад већина колега оде у пензију, а млађи неће овде да се запошљавају и да раде за ову беду, пацијенте ће нам превозити ‘мајстори’ са Шри Ланке. Свакога дана идем сам на терен, доктор и техничар су у екипи само кад су гушења, саобраћајке, упуцавања, али ако је рецимо прелом кука, или неки сличан случај, идем сам. Морам да носим пацијента из куће у возило, што није мој посао, јер не знам како да им приђем, могао бих некога случајно да повредим. У бројним ситуацијама сам као возач држао балон док раде реанимацију и радио послове медицинских радника, јер њих нема довољно и углавном нису присутни, остају у дому здравља јер и тамо има много посла. Такође, од Обреновца возимо око 30 километара у једном правцу у све болнице у Београду, на ВМА, у Клинички на Ургентни, у дечије болнице, на Бањицу, Дедиње. Дешава се да у ноћној смени имамо шест пута вожњу за Београд и до 10 терена унутар општине, за шта је потребно много више возача и возила него што ми имамо”, испричао је тада наш саговорник из Хитне, а од јануара до данас, ситуација је по свему судећи иста или још гора.
О стању и условима рада у Хитној помоћи Обреновац, као и о разлозима због којих је екипа стигла тек после пола сата од позива, а затим уписала нетачан податак у извештају о смрти, покушали смо да сазнамо и од надлежних у овој установи, међутим на наше позиве и мејлове нису одговорили до закључења овог текста.
Смењена директорка Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“https://t.co/5MSWneHOSy
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 1, 2023
