Прочитај ми чланакМноги ће се препознати у овој причи
Тек кад се разболите, па схватите на колико погрешан, а у исто време поражавајући начин функционишу ствари у Србији, дође вам из доње половине леђа у главу, што би рекао наш народ.
Прича иде овако. У последњих неколико месеци имао сам стравичне нападе с пробадајућим боловима у стомаку, обично у глуво доба, кад вам једино Хитна помоћ стоји на располагању.
Један од тих дана, тачније ноћи, био је прексиноћ. Оштри болови стомак ми претварају у камен, а нека невидљива сила као да ми исисава ваздух из плућа. То траје и траје, ноге су ми одузете, паничим и патетично се опраштам са животом и призивам Господа у кога не верујем.
Жени диктирам шифре на телефону, још једном пролазим кроз све што треба проћи у овим ситуацијама.
Прексиноћ је Хитна изашла на терен и љубазна докторка дијагностификовала је килу која штрчи из стомака као алиен. Упут за хирурга написан, јавите се сутра на ВМА, они су дежурни средом.
Среда на Хитној помоћи на ВМА дефиниција је деветог круга пакла. Кола Хитне помоћи стижу на свака 2-3 минута, из целе Србије. Износе пацијенте избодене ножевима, девојке које су исекле вене, старе и младе који су поломили неки екстремитет и урлају од болова.
Ја имам своју муку и покушавам да се у мору пацијената и лекара пробијем до свог хирурга. Анализе крви, два снимања, а онда чекање. После 5-6 сати пакла који не престаје стиже и дијагноза: јака упала жучне кесе, операција у наредних месец дана.
Доктор ми исписује пет различитих лекова, али не могу да их подигнем ту, већ у матичном Дому здравља у Котежу.
Тамо почиње нови круг пакла. Иако сам се непуна 24 сата касније опраштао са животом, не могу да ми испишу ниједан рецепт јер – нисам дошао у смену у којој је мој изабрани лекар!
Небулоза сама по себи, јер шта да раде они пацијенти којима заиста живот виси о концу? Да чекају сутрадан ујутру, а до тада их можда више бити неће?
ОК, капирам да је повишен тон једина опција, нисам најпоноснији на себе, али ова бирократска будалаштина ме сигурно неће спречити да добијем лекове који су ми преписани сад и одмах.
Ту креће нова игранка. Иако су ми на ВМА рекли да 4 од тих 5 лекова могу да се добију на рецепт (дакле, да се не плаћају), дежурна докторка ми саоштава да ни за један не може да ми изда рецепт.
Зашто, молићу лепо, кад сам већ годинама здравствени осигураник, уредно ми се одбија од плате за то?
Овде већ почињем да лудим. Неки геније, испоставиће се, из Републичког завода за здравствено осигурање, направио је листе пацијената, па тако особа А којој је потребан лек XY може да добије тај лек јер је тај неко тако одлучио, али зато особа Б којој је такође потребан лек XY поменути лек не може да добије?!?
– Чекајте бре, људи, где је логика, ко прави те расистичке поделе, по ком критеријуму су оне настале, како неки могу да добију лек, неки не могу, зашто морам да плаћам лек кад је на листи за рецепте, ко је направио листу и по којим критеријумима, зашто се моја болест третира као мање важна, па лек за своје тегобе морам да купим иако сам осигуран… – испаљујем сва ова питања ни кривој, ни дужној докторки.
Жена слеже раменима, није јој пријатно, правда се како то није њена одлука, већ: жалите се Заводу за здравствено осигурање.
Заиста? Како то могу да се жалим у пола 6 поподне кад су ми лекови хитно потребни? Колико брзо ће стићи одговор? Да ли ће то бити у наредних пола сата, јер дозу морам да попијем тад?
Наравно, питања су небулозна, а ситуација у коју је српски пацијент стављен кафкијанска. Нити можете неком да се жалите, нити ћете, ако вам то неким чудом и пође за руком, икад добити одговор.
Ставили су нас пред свршен чин. Хоћеш да се лечиш, а лекови су ти потребни? Плати, рођаче.
У реду, новац неким људима није проблем, али шта ћемо с оним убогим старицама и декама који преживљавају од цркавице? Они, мучени, дају пола језиво ниске пензије за лекове, па је још неки гузоња из РФЗО одлучио да ће плаћати сами поједине лекове који су им потребни. А цео живот су одвајали од плате за здравствено осигурање.
Одавно је познато да нема правде у Србији. Посебно је нема за старе, немоћне и болесне. Само те некако увек додатно порази чињеница колико је ова држава дехуманизована и у шта смо се то претворили.
У звери, не у емпатичне особе.
Неко ће сад поменути фармакомафију, лобије, стављање лекова на листе приоритета и сличне ствари. Могуће да је део одговора у томе, али заиста: кад смо то престали да будемо људи, а постали једни другима вуци?
