Прочитај ми чланак
(Политика, фото: Дејан Бриза)
По шеснаесторо у кући, са две васпитачице.
Недалеко од куће у којој је живео и умро Змај Јова, у Сремској Каменици, је Дечје село. По шеснаесторо деце у кући, са две васпитачице. То је нови лик европског дома за децу без родитеља. Прошло је време домова који су личили на касарне и казамате!
Новосадски историчар др Лазар Ракић размишљао је о томе где ће деца из дома кад постану пунолетна. Како је изгубио сина и супругу и остао сам, духом је све више био са својим покојницима. У њему се зачне жеља за доброчинством.
Уз стан, имао је и викендицу на Стражилову. Оба објекта он тестаментом завешта Дечјем селу!
Говоримо много о циничним временима у којима живимо. Међутим, за Ракићем су пошли и други људи. Каменичком Дечјем селу најпре је своју кућу у годинама пред смрт завештао један брачни пар. Ови скромни, добри људи, Бошковићи, разумели су да кад домско сироче постане пунолетно нема куда. Друштво је за њих џунгла. Овако, кад село има станове и куће, они могу као одрасли у њих да се уселе. То је бит Ракићеве идеје.
После пара Бошковић, још два дародавца се појаве, а међународна асоцијација дечјих села подари каменичком селу још три стана. Нарочиту пажњу ми је привукла чињеница да су и двојица бивших фудбалера, Младен Вучинић (,,Војводина“) и Синиша Михајловић (садашњи селектор), поклонили по стан за пунолетне житеље дечјег села.
Помоћник директорке каменичког дечјег села Видоје Радуловић упознао ме је са задужбинарском и добротворном традицијом Новог Сада. Још од смене 19. и 20. века богата трговкиња Марија Трандафил оставила је иметак да се изгради дечји дом. Градио га је први Србин олимпијац, Тапавица (медаља у тенису, на Олимпијади 1896).
Данас је у бившем дечјем дому смештена Матица српска. Гимнастичка сала је президана у две читаонице матичине библиотеке. Марија Трандафил је образложила своју горућу доброчинственост описом свог јада године 1849. Кад је Нови Сад топовима с Петроварадина био избомбардован она се нашла данима у бекству по Фрушкој гори. „Тад сам схватила шта значи бити без куће и кућишта, на ветрометини. Зато градим дечји дом.”
Доброчинитељство је супротно похлепи и егоизму. Такозвана модерна времена изгазила су свако саосећање, а чувена пољска крилатица „солидарношћ” као да је заборављена. Нико се не сећа руског хуманисте с прелома оних истих векова, грофа Кропоткина, који је извео бравурозну аналогију између људи и животиња, величајући солидарност код животиња!
Био сам у неколико домова за децу са специјалним потребама. Међународни донатори поклонили су два стамбена блока у једном селу, за самостално настањивање питомаца кад постану пунолетни. Далеко смо од потпуног решења овог проблема. Кад сам говорио песме за децу, са Љубивојем Ршумовићем, у једном таквом дому, међу слушаоцима је био и један симпатични педесетогодишњак.
Он је давна генерација домске деце. Већ 32 године није дете, а нема где него кротко борави са новим, млађим генерацијама.
Често мислим на њега и његове вршњаке.
А кад сам био на културној смотри војвођанске деце са специјалним потребама, на бини се сменило 12 екипа! Толико је тих домова.
У колу из Новог Кнежевца играла је с децом једна стасом крупна девојка. „Израсла је нагло”, кажем. „Не, одговори ми управница дома из Старе Пазове. Она се после пунолетства удала, али није била кадра да негује бебу. Бебу су јој узели, а њу су у двадесет и првој години вратили у дом међу малолетнике.”
Била је то исправна и нужна социјална мера. Није по правилима, али живот није правилан.
Далеко је социјална држава, а она мора једном осванути.
