Прочитај ми чланак

Радовановић: Да ли је Торлакова вакцина заиста Торлакова

0

Епидемиолог Зоран Радовановић је у подужем тексту у листу "Данас" поставио десет недоумица и дилема о функционисању Института "Торлак". Искусни стручњак указује на низ пропуста који доводе у питање и да ли је вакцина која је прослеђена домовима здравља, а са чијом расподелом већ постоје проблеми, уопште стигла из домаћег института или је направљена у иностранству.

Текст професора Радовановића, под насловом “Успон и пад Института Торлак” објављен је у листу Данас, а ми вам га преносимо у целости:

FOTO: Printscreen

Не треба много проницљивости за закључак да је Институт “Торлак” стицао углед када су га водили признати стручњаци (вирусолог Љубинко Стојковић и његови сарадници), а да је тонуо током последњих четврт века када су му политичари, уз један изузетак, наметали своје нестручне и неквалификоване кадрове попут гинеколога (ЈУЛ), хирурга (ДС) и током последњих осам година физијатра (СНС).

Јасно је да власт ради против интереса народа када својим неспособним и често незаинтересованим послушницима повери вођење установа од националног значаја. Могуће је да пљачка није једини мотив за тако неразумне одлуке “с врха”, али остајемо ускраћени за неко друге иоле логично објашњење.

Институт је у међувремену престао да производи вакцине против дечије парализе, дифтерије и великог кашља, јер није пратио технолошки развој, а против грипа зато што је после 2016. изгубио лиценцу.

Свет је штедро помогао да се створе услови за безбедну производњу вакцине против грипа, (хладна соба, центрифуга), али су оптимистичка обећања торлачког руководства: “Ево, управо крећемо” годинама остајала изјаловљена.

Изгледи да се дође до домаће вакцине бледели су, упоредо са шиканирањем, отпуштањем или бежањем педесетак најбољих стручњака који су пре 5-6 година били ступили и у штрајк.

Читави погони су кадровски отупели, па је прошле године као наговештај какве-такве обнове доживљена вест да је направљена дуго чекана вакцина.

Овај хроничар стања у нашем здравству позвао се тада на прописе о доступности информација од јавног значаја и тражио основне податке од Института “Торлак” и агенције за лекове и медицинска средства. Индикативно је да је остао без одговора.

На конспиративност целог подухвата указује и понашање појединих стручњака са Торлака који су спремни “отворе душу” у разговору по парку, али избегавају кафић, телефон и електронску пошту.

Које то необичности вапе за разјашњењима?

Прво, на технологију прављења вакцина против грипа која се користи код нас потребно је много, много стотина хиљада кокошијих јаја. Постоји ли траг неки траг о таквој јавној набавци пролетос, кад јој је било време?

Друго, тек, 5. октобра (!) о.г. директорка Торлака је по закону о јавним набавкама склопила уговор са фирмом “Спасић-Фарм” из Ћићевца у вредности од око девет милиона динара (ако су коришћене малопродајне цене, а то би био лош посао, наручено је 900.000 јаја).

Треће, пошто је рок испоруке “14 дана од дана од дана писаног захтева Наручиоца”, то значи да су јаја стигла уочи ослобођења Београда, у време када је обећано да ће вакцине већ бити разаслате здравственим установама. Како су онда прављене? Постоји ли кајгана без јаја?

Четврто, одвукли би нам пажњу обични каламбури у том уговору, али поменимо само један: критеријум за избор једног понуђача била је “електронски најповољнија понуда”, што подсећа на некада популарну дечију шалу о божијој заповести Адаму: “Бирај себи жену!”

Пето, више стручњака из “Торлака” тврди да је вакцина против грипа недавно увезена “ин булк”, тј. у великим посудама и, како се то жаргонски каже, као готов међупроизвод. Зашто би се сви ти људи удружили да опањкавају кућу која их храни, осим ако није у питању савест?

Шесто, добра произвођачка пракса упућује на непрекидност произвођачког процеса све до разливања вакцине у појединачне дозе (примарно паковање). Зашто је у овом случају прављена пауза? Да ли је ризик био неминован зато што је разливан производ из далеког света?

Седмо, да је вакцина заиста домаћа, морала је да се одреди стабилност новог производа, тј. постојаност деловања у одређеним временским размацима. Када и како је испуњен тај неопходан услов?

Осмо, за коју и чију вакцину је АЛИМС издао неоходни сертификат? Да ли тајанствени стварни произвођач има дозволу Европске агенције за лекове из Лондона?

Девето, зашто је за разливање и паковање вакцине 17 радних људи из “Торлака” издвојено од остатка колектива, уз строгу забрану да осталима помињу шта су и како радили?

Десето, ако је прошлогодишња пробна производња тестирана на радно активној (махом на војницима и полицајцима) и следствено, била одобрена за популацију 18-65 година, која ће узрасна ограничења важити за ову вакцину?

Било би још питања и недоумица, али жељно очекујемо одговор на бар неке од 10 набројаних дилема.