Радници Коштане: Вучић обећао, паре стигле и подељене, али не радницима

0

Радници некадашњег југословенског гиганта у производњи обуће - врањске "Коштане", протестовали су испред Скупстине града и кабинета градоначелника у овом граду. Тврде да су изневерена обећања која им је дао председник Србије Александар Вучић, тако да и даље траже зараде од пре више од 15 година, када је фабрика и затворена. Заједно са њима протестовали су и борци ратова из деведесетих година.

„Нас нигде нема. Има нас само на плакатима на бандерама када залепе. Ко има паре да залепи, ко нема – ништа“, рекла је Дока Стаменковић, бивша радница Фабрике обуће „Коштана“ из Врања.

PRINTSCREEN

Тако се осећају они који су до краја остали у врањској Коштани. А, крај је био давне 2003. године. До тада зарађене плате – још нису добили.

„Желим лично Александру Вучићу да пошаљем један леп поздрав: Овај народ овде нема више од чега да живи“, поручила је бивша радница председнику Србије.

Иако „на папиру“ свако од њих у просеку има од 250.000 до 300.000 динара са каматом. Укупно је 1.860 некадашњих радника „Коштане“ којима, са каматама, следује толики износ. Пресуде су одавно извршне, потврдио их је и међународни судски вештак, каже Слађан Ристић, председник Иницијативног одбора бивших обућара из Врања.

„Седамнаест година се ја борим и ови људи иза мене. Нико неће да окрене главу према југу Србије, ми смо грађани четвртог реда“, каже Слађан Ристић, вођа протеста.

Успео је, каже, да му председник државе обећа да ће им плате бити исплаћене. Међутим, новац који је дошао до Врања, дељен је као социјална помоћ.

„Вече пре него да паре оду у Центар за социјални рад, мене су звали из СНС да позовем раднике да дођу да подигну новац на шалтерима поште. Међутим, у 10 сати увече мене зове посланик СНС Славиша Булатовић и каже да су паре пренете у Центар за социјални рад. Из ког разлога – само он то зна. Значи, паре нису подељене радницима Коштане. То председник државе мора да зна“, истиче Ристић.

На протесту је више пута речено да је међу повериоцима много оних који су премашили 30 година радног стажа, немају услове за пензију, а да их запосли ретко ко хоће.

„Па шта смо онда ми, зар ми нисмо лишени слободе? Па дајте онда, молим вас, пустите ову ‘корону’. То би можда било најбоље“, каже Дока Стаменковић.

Њихов протест подржали су представници бораца у сукобима деведесетих година, а за себе су јавно затражили бољи статус и такозване ратне дневнице. Али су на протесту били и због подршке ратним друговима који се више од четири месеца налазе у Пионирском парку у Београду, борећи се за, како кажу, доношење праведног закона о правима бораца.

Наредни протест у Врању сви заједно најављују за 10. март.