Прочитај ми чланакУ Задужбини Илије М. Коларца у Београду, недавно је одржана промоција књиге „Небеске хероине света“ ауторке Радмиле Тонковић.
Поред аутора, присутнима су се обратили и генерал-мајор Бранко Билбија, гл. одговорни уредник часописа „Аеро магазина”, један од рецензената, филозоф и песник Божидар Глоговац, Драган Катанић, пензионисани генерал-потпуковник војске Србије и командант ваздухопловства и противваздухопловне одбране војске Србије и др Наташа Станић, магистар астрофизике и предавач у Планетаријуму.
Професорка Тонковић је више од две деценије радила у Команди РВ и ПВО у Београду и била овлашћени преводилац и документариста руских правилника употребе ваздухопловне борбене технике. Све тајне и сва ажурирања коришћења руске технике из Москве ишле у њене руке, а потом у ескадриле и ПВО јединице. За заслуге у нашој авијацији награђена је почасним знаком РВ. Када је укинуто њено радно место, Руси су јој нашли посао у Москви, а професорка је сабрала своја сећања у књигу „Небеске хероине света“.
Учесници промоције били су сагласни када је у питању значај написаног дела и да је реч о историјском приказу ваздухопловства, које су градиле и жене.
Књига је преведена на руски језик, а у тој земљи проглашена је и уџбеником у вездухопловним академијама, пилотским академијама и стручним средњим школама. На светском нивоу проглашена је јединственом енциклопедијом писаном на ту тему.
Тим поводом, портал „Србин.инфо“ је разговарао са др Радицом Тонковић.
– Погађа ме статус и положај жена у свету. Сам наш филозоф је рекао „да оно друштво у коме жена остане на примитивизму и на непоштовању ње, није вредно да има будућност”. Зато сам решила да своју књигу посветим женама, не само на нашем поднобљу већ широм планете. Заваравамо се да је жена на другим местима, у „демократским земљама“, поштованија. Само је веома мали део њих равноправан, а једнакост жена се у тим друштвима само показује у општој форми политизма. Намерно кажем политизма, а не политике, јер политика тражи две озбиљне стране, а ако имате једну страну која диктира, а другу страну која је притуснута, то није политика већ политиканство – каже за „Србин.инфо“ Радмила Тонковић и додаје:
– Ако жена у једној Белгији или Данској није поштована, где је тек 2006. године једна жена послатала војни пилот, а у Турској је рецимо било жена-пилота још 1935. године, онда вам све то говори о такозваној равноправности жена и у демократским друштвима.
Каква је била реакција на Западу када су сазнали да једну књигу о ваздухопловству пише само једна жена, а не цео тим или нека институција?
– Били су шокирани. Пре три година сам учествовала на једном скупу у Америци, којем је присуствовало више од две хиљаде жена. И када сам почела своју књигу, у којој се налази нa стотине жена пилота, да показујем преко слајдова, оне су питале одакле сам. Када сам им саопштила да сам из Србије, признале су да су очекивале да ће се са таквом књигој појавити нека паметна Немица или успешна Американка. На ту опаску, ја сам прекинула промоцију, угасила рачунар и рекла: „Ви још нисте сазрели за овакву књигу. Кад будете сазрели за моју књигу, доћи ћу да вам је продам”. Када се на тај ниво спусти разговор, како су оне мене хтеле да спусте, онда то више није мој ниво. И поред свега планирам да ускоро преведем књигу на енглески језик, да је представим целом свету. Ако некоме смета што је Српскиња прва у свету написала књигу са темом жене у ваздухопловству, то је онда његов или њен проблем.
Зар то не говори да је на Западу итекако присутна ксенофобија према нама Словенима, односно Србима?
– Апсолутно. Тога рецимо уопште нема у Русији, која је високоцивилизована земља и која је заиста своју жену изузетно поштује, не само у царском периоду, већ и за време Совјетског савеза. Код њих су жене равноправне, од најнижих професија до академика и доктора наука. Руси према својим женама немају никакве предрасуде. Жене су доказале да су свестраније тиме што као мајке и супруге обављају више радњи у свакодневном животу. Иако нисам феминисткиеа сматрам да би и ви – мушкарци требало да се борите за нашу равноправност.
У Русији је ваша књига преведена и већ је прухваћена као универзитетски уџбеник. С друге стране, у Србији многи нису препознали значај књиге, чак и они који се представљају борцима за права жена. Да ли вам то смета?
– Пре свега, пресрећна сам што је књига прво изашла на руском језику и што је у Русији доживела у старту велики успех. Тамо су одмах препознали њену вредност и значај. Ако је нација која је много софистициранија него ми, која више држи до свог ваздухоплоства, брзо проценила да је моја књига нешто из чега треба да уче њихова деца, пилоти, инжињери, техничари, онда то може само да ми импонује, прија и да се тиме поносим. С друге стране, књигу на српском сам штампала сама, јер како да изађе на руском, а да је нема српском. Изашла је пет дана након руског издања. И кад то урадити на тај начин и још морате да неког убеђујете колики је значај књиге… Ако овде нико не препозна њену вредност препознаће је у свету. Уосталом није први пут да српски аутори и научници не буду препознати у својој земљи – поручује госпођа Тонковић за наш портал.
„Срби су мене спасли, не показујте ми документа”
Госпођа Радмила Тонковић је на промоцији у Београду открила да не стаје са списатељским активностима. Она се нашалила да је то што јој је требало 10 година да објави прву књигу заправо показатељ да је велика цепидлака. Ипак, значајну вредност књизи и оправдање за њено десетогодишње стварање даје аутентичност приче, која је плод ауторкиних путовања, истраживања и личне сарадње са јунакињама књиге.
Госпођа Тонковић је увидевши да су записане само херојске приче мушких пилота, одлучила да открије свету шта су даме на небу постигле. Њен рад на књизи отежало је то што су жене пилоти у књигама ретко помињане, углавном само са иницијалима.
Дугогодишњи истраживачки рад ауторке препознат је у свету, а из Лондона поручено да је књига светска енциклопедија и јединствено дело, досада нигде одштампано. Руско издање књиге је доживело невероватан успех, а госпођа Тонковић је истакла да је велико признање то што је књига одмах уврштена у уџбенике руских ваздухопловних академија где се школују пилоти и инжењери ваздухопловства.
Међутим, ова невероватна жена каже да књига није писана као енциклопедија, јер су према њеним речима енциклопедије штуре и досадне. Ауторки је циљ био да књига задржи лепи књижевни облик, али и да читалац има могућности да изабере шта жели да чита, не марећи о страници са које почиње читање. Историја, слике, подаци о летелицама или биографије су целине по којима читалац путује кроз књигу. Госпођа Тонковић је задовољна што је успела да забележи биографије дама, не задирући у њихову интиму.
Са публиком у Коларцу ауторка је поделила причу о руској хероини Ани Јегоровој Тимофејевој, чији је авион оборен у Другом светском рату. Она је задобила опекотине на 60% коже, а Немци су мислећи да је мртва бацили њено тело, увређени што се женско борило против њих. Лекари Србин Павле Трпинац, декан Медицинског факултета и Рус Сињаков, који су били заробљеници, прихватили су несрећну Рускињу. Крили су је у логору, лечили мелемима, које су правили од трава и успели да је спасу.
Када је ауторка контактирала Ану, довољна препорука јој је била то што је Српкиња. Храбра Ана је речима „Срби су мене спасли, не показујте ми документа“ срдачно дочекала госпођу Тонковић. Заузврат, наша предивна Српкиња предложила је државној Думи да Ани Јегоровој Тимофејевој додели орден са 32 брилијанта. Недуго потом, лично руски председник Владимир Путин је у храму Христа Спаситеља хероини уручио орден.
Госпођа Тонковић је посебно истакла да морамо научити ову лекцију – лекцију у којој председник додељује орден хероју из Другог светског рата у православном храму Христа Спаситеља.
Своје излагање, ауторка је наставила причом о почецима жена пилота, које су први пут полетеле у развијенијим земљама – Француској, Русији, Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Немачкој и Белгији. Недуго потом, полетела је и Српкиња Даница Томић, која се школовала у Шатоу, а убрзо потом и Загорка Пејчевић и Кристина Горишек.
Госпођа Тонковић поручује да је тада Србија била развијена земља, јер је земља развијена онолико колико јој је ваздухопловна технологија развијена. Истиче да је у својој књизи дала историјски развој неколико земаља како би читалац боље усвојио материју.
Међутим, ауторка подвлачи у свом говору да није феминисткиња и да је зато дато место у књизи и мушкарцима, који су учили жене да лете, конструисали летелице којима су оне летеле и правили аеродроме. Да би се стекла права слика о женама, потребно је приказати колико је поштовање она имала у том свету. Као пример ауторка наводи Турску у којој је три жена летело између два светска рата, а обуку су добиле у Совјетском Савезу и Саудијску Арабију, где су 1935. жене управљале авионом, а сада имају забрану да возе аутомобиле. Пријатељица госпође Тонковић из Саудијске Арабије, док са ишчекивањем чека књигу, лети авионом захваљујући рупи у закону Саудијске Арабије који није предвидео да жена може возити авион.
Ауторка је фасцинирана Африканкама, које су обуку добијале од Европљана. Зато посебно истиче да је лепота летења у томе што се не познаје ни вера ни нација ни идеологија. Она је дирнута тиме што сви ваздухопловци света чине једну породицу, чија је заједничка љубав небо.
На крају, госпођа Тонковић помиње Че Гевару, који је био пилот, као и његова мајка и ујак. Фасцинира чињеница, коју нам је ауторка открила, да Че Гевара није никада употребио авион у приватне сврхе, већ само за потребе револуције.
