Pročitaj mi članakRadovan nudio posao na Zlatiboru za 70.000; kad se prijavio Beograđanin, čuo je najtužniju rečenicu; „Ja ću i džabe da ti radim, samo mi daj da jedem.”
Фото: Илустрација српског сељака
Када је Радован Рашковић, катранџија са Златибора, у августу ове године, разгласио да су му потребни радници и да, у време свеопште беспарице у Србији, нуди плату од 600 евра и два оброка дневно, људи су почели масовно да се пријављују да раде.
Било је ту више од стотину пријава и позива, међутим Радован је примио свега два радника. Његов посао је, како каже, као фудбалска утакмица – лопта се много пута шутне на гол, али се мрежа мало пута затресе.
„Ускоро приводим сезону крају, узео сам њих двојицу да пробам да их обучим за идућу сезону, да науче процес производње катрана у потпуности, како бих могао комплетно да их убацим код мене у фирму“, наводи Радован.
Један радник је дошао из Београда, а други из Зворника. Да живот понекад пише романе, говоре и критеријуми на основу којих су они запослени, а које вероватно ниједан послодавац у Србији не би узео у обзир. Међутим, не и Радован.
„Првог сам запослио само зато што ми је његов глас преко телефона, када ме је звао да се пријави, деловао поштено, рекао сам „ти ћеш радити код мене“ и здраво“, каже Радован додајући да му, ако ово звучи чудно, тек никада не бисмо поверовали како је дошао до другог радника.
„То ти је, људино моја, права филмска прича. Сећам се тачно дана и временских прилика. Била је среда, магла, падала је киша росуља овде код мене на Златибору и пошао сам са овим првим радником у погон и на неких педесетак метара од места где радим један човек чучи. Необријан, неугледан, мршав. Ја му прилазим и кажем „добро јутро делијо, шта радиш ти овде“, јер мени је тај погон за катран као у пустињи, има да се пењеш до њега, а он мени одговара „Ја дошао да радим“. Позовем га да пође са мном да попије кафу, можда је и гладан човек, а он мени каже „Ја ћу и џабе да ти радим, само ми дај да једем“, присећа се наш саговорник.
Како каже, никада му у животу није било теже него у том тренутку.
„Откако ми је то рекао ођедном ме нешто пресече, и ја сам просто морао да га примим да ради код мене“, прича нам овај поштени катранџија изразивши своју забринутост због таквог стања у нашем друштву.
„Зар смо дотле као држава догурали? Да људи хоће да раде само да би могли да преживе, а не да имају пара да живе као нормалан свет? Не знам шта се десило са нама“, додаје Радован.
Обезбедио им апартман на Златибору
Катран се производи дестилацијом борових пањева, а посао катранџије није лак. Радно време је од 8 ујутру до 6 поподне, а како Радован каже, то је сасвим довољно ако човек хоће да ради и да заради, додајући да код њега нема лажи и преваре.
„На мом послу можеш да једеш и да пијеш кад год хоћеш јер тежак је ово посао. Ма, радник мора да има макар три оброка дневно. Данас сви хоће у директорске фотеље, е, па не може. Дневницу од 3.000 динара добијаш увече. Ова двојица коју сам запослио раде вредно, напорно, овај из Зворника једно време био чак и у манастиру, а овај други из Београда је врло брзо схватио процес производње“, каже Рашковић.
Он се нада да ће они остати код њега да раде до краја новембра јер се зимски месеци приближавају, а како каже, катран се не може производити на ниским температурама.
Осим што је добар послодавац, Радован се показао и као добар домаћин. Поред тога што их је запослио, овај обезбедио им је и апартман на Златибору како не би морали стално да путују до свог радног места.
Извози црно злато, а живи као подстанар
Он своје „црно злато“ већ седам година извози на север Европе, у Шведску, за поузданог купца. Ове године отпремио је чак 16 тона катрана. Међутим, ако сте можда на основу овога помислили да и сам Радован има финансијски лагодан живот, онда сте се преварили.
„Живим као подстанар у 28 квадрата са супругом и троје деце. Не може од производње катрана много да се профитира. Од свег новца што ја зарадим, најмање пара иде у кућу. Платиш раднике, платиш друге услуге, платиш ово, платиш оно, и мени најмање преостане“, каже он за БКТВНеwс.
Радован сматра да само повећање производње може да донесе добит и додаје да радника не треба гледати као пуку радну снагу, већ га првенствено треба поштовати као човека.
„Погледај, бре, шта се дешава у нашој земљи, послодавци варају своје раднике, овај заврнуо онога, онај оставио раднике без посла, дао им отказ преко ноћи и збрисао, како ја човека да оставим без зараде, долази зима, треба да га оставим без ичега да презими? Не може тако, ја то у животу свом не бих могао да урадим“, одлучан је он.
