Прочитај ми чланакЕмпатија је „кад из Београда кренете пешке у Нови Сад. И када сваког петка у Обреновцу у осам минута до 12, и кад нас је мало, ми стајемо и ћутимо, не одустајемо. То је саосећање”, рекла је професорка Гимназије у Обреновцу Гордана Илић, обраћајући се Обреновчанима након протестне шетње одржане у петак, 31. јануара.
Још једном су Обреновчани масовним одзивом на протестни скуп и шетњу показали да подржавају захтеве студената, преноси ТАФ. Предвођени матурантима и средњошколцима, грађани су се запутили од Дома културе улицом Краља Александра Првог до кружног тока код Дудова. Ту је, петнаестоминутном тишином и упаљеним светлима мобилних телефона, одата пошта настрадалима у паду надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, 1. новембра прошле године.
Шетња је настављена улицом Краља Петра Првог до Прве Обреновачке основне школе и улицом Милоша Обреновића стигла до трга, односно парка. Ту су се, на молбу ученика, окупљеним грађанима обратиле су професорке Гимназије у Обреновцу Марија Џаковић Илић и Гордана Илић и професорка Техничке школе Обреновац Јелена Бранковић. Све три су биле прекидане аплаузима и скандирањем.
Џаковић Илић: Какав бих ја била педагог да нисам кренула за вама?
Марија Џаковић Илић се осврнула на атмосферу описујући призор као „живописан”, због чега мора најпре „да се умири”, како не би разочарала оне „који четири године гледају” у њу и мисле да она може „нешто паметно да каже”. Истакла је да јој је част што може да се обрати својим ученицима и суграђанима.
„Драга моја децо, ја већ два месеца не стојим испред вас, ја стојим иза вас. И ја вас не учим, ја учим од вас. И после дуго, дуго, дуго времена осећам да поново растем. Ви сте у једном тренутку застали, устали, одлучили да проговорите и да захтевате. Какав бих ја била педагог да нисам кренула за вама? Ту сам, да вам чувам леђа у сваком тренутку. И не брините, покидаћу зубима сваког ко крене на вас. Тај прљав део посла оставите нама. А ви останите достојанствени, останите јединствени и не одустајте. Ми смо ту и нећемо вас продати. При томе не мислим само на нас из гимназије, ваше професоре, него мислим и на све грађане овог Обреновца. Хвала вам што сте нам показали шта значи бити слободан и непокорен. И за сам крај бићу потпуно лична и рећи да је осећај који ја у овом тренутку имам, а то је да у овој деци постоји и део мене, неописив и чаробан. Хвала вам!”, рекла је професорка Џаковић Илић.
Бранковић: Мислим да су неки људи у овој држави заборавили шта значи одговорност
Затечена великим бројем присутних, професорка Техничке школе Обреновац Јелена Бранковић је у неверици поставила питање ‘Обреновчани јесте ли то ви?’. Пожелела је добро вече свим суграђанима, родитељима и бившим и садашњим ђацима, и била прекинутима скандирањем ‘Ћаци, ћаци, ћаци’.
„Ја сам пола свог живота у просвети и вечерас имам трему. Знате ли због чега имам трему? Зато што осећам одговорност. Ја мислим да су неки људи у овој држави то заборавили шта то значи. Ја имам трему јер сам овде пред вама, пред својим бившим и садашњим ђацима. И знам да је моје место овде са њима, испред њих, иза њих – шта год да су тражили. Ми просветни радници нашу децу, наше ђаке свакодневно учимо шта је одговорност. Шта је поштење. Шта је солидарност. Шта је емпатија. То их учимо сваки дан у школи. Шта је храброст – ми их то учимо у теорији. Хвала вам драга децо што нам показујете како то сад изгледа у пракси. Марија (Џаковић Илић) је моја школска другарица. Наша генерација очигледно није имала довољно храбрости да исправи све ‘криве Дрине’ и направи безбедно друштво за вас. Ви имате ту храброст. И знајте да смо ми увек уз вас. Увек ћемо бити, никада вас нећемо напустити. Ту смо. Испред, иза, како год будете тражили. Допустите ми само да поздравим све моје храбре колеге из Техничке школе (Обреновац). То су колеге које су победиле сопствене страхове, које су од првог дана уз вас. Драга моја децо, моји бивши и садашњи ђаци, шаљем љубав за студенте. И љубав за сву нашу децу”, рекла је професорка Бранковић.
Илић: Ми сада, као Деметра, од мрачних сила тражимо да нам врате највредније што имамо, а то су наши животи које су нам отели
Професорка Гордана Илић се обратила речима да јој је, иако ради у школи са тинејџерима, обраћање пред толиким бројем грађана страшније.
„Размишљала сам зашто се толико плашим. Одакле ми толика трема и узбуђење, узнемиреност је права реч. Зато што знам да ово све што радимо, много очију гледа. Нису све добронамерне, ми то знамо. Размишљала сам о томе. Жизел Белико је рекла једну величанствену реченицу. ‘Срамота треба да замени стране’. Ја ћу ту реченицу, иако се односи и на све нас, само мало да прилагодим нашем тренутку – Страх треба да замени стране.”
Она је рекла да је „само сликарка запослена у школи” која ради са ђацима „о којима већина мисли да су лењи, себични, незаинтересовани, хладни” и да је од Министарства просвете стигло упутство да ђаке науче емпатији тако што ће им две недеље објашњавати шта је емпатија.
„То може да смисли будала. Не ради се то тако. То се ради кад из Београда кренете пешке у Нови Сад. И када сваког петка у Обреновцу у осам минута до 12, и кад нас је мало, ми стајемо и ћутимо. Не одустајемо. То је саосећање. Ти људи који нас тако упућују како да радимо свој посао, би се шокирали кад би дошли на неки од наших часова. Јер би ту лењу, неоговорну, знате већ какву децу, видели како се заједно са мном смеју. Не једни другими. Ми се заједно смејемо једни са другима. Ми се расплачемо због прочитане приче. Буквално. Ми разумемо уметност, поштујемо једни друге и пре свега верујемо једни другима. Највише на свету. Ми се и загрлимо. А знате ли да је то нама забрањено? Нама бране да грлимо ђаке и да ђаци грле нас. Зато што нам свет кроје лоши људи који га кроје по себи. Ја због тога могу да добијем отказ али ме баш брига, ја имам децу уз себе”, рекла је професорка Илић.
Ситуацију, у којој се као друштво налазимо, је упоредила са борбом богиње Деметре да врати своју ћерку Персефону од бога подземља Хада.
„Знате када је Деметра кренула да тражи отето, највредније што је имала, а то је била њена ћерка Персефона. Отео ју је зли, страшни, језиви бог подземља. Бог страшног света мртвих, света мрака. Изгледала је немоћно, као и ми. У рукама је имала само две бакље. Једна је представљала разум, друга је представљала осећања. Само то. И само то је довољно кад идете да тражите оно што вам је највредније. И ми сада, исто као Деметра, од мрачних сила тражимо да нам врате највредније што имамо, а то су наши животи. Отели су нам животе. То мало светло, које следимо кроз мркли мрак и у неизвестну будућност, имамо и ми. То су сада памет и срце, а то су деца, ђаци, студенти. Ми смо много моћни, шта год нам говорили, јер имамо децу уз себе. И ми ћемо успети. Огромно хвала Матеји, Николи, Петри, Уни, Огњену, Ивану… Много вам хвала, враћате нам наду. Хвала вам свима”, рекла је професорка Илић.
Протест је завршен обраћањем матуранта који се свима захвалио на подршци и позвао присутне да им се и у петак, 7. фебруара, придруже у осам минута до 12 код зграде Поште:
„Желео бих да се захвалим свима који су дошли. Нас уче у школи, као што је Гоца поменула, да ми стојимо раме уз раме са свим људима. Пуни емпатије и солидарности. Желео бих да се захвалим свим професорима који су дошли. Из наше школе, из Техничке школе, пољопривредне и из приватне медицинске, свима. И из основних школа, јер нам ово највише значи. А мислим да значи највише и оним породицама којима су деца убијена. Хвала вам што сте дошли. Видимо се следећег петка, као и сваког петка у 11:52.”
Протестна шетња и скуп завршени су без инцидената и провокација. Поред редара, у организацији ученика, скуп и шетњу је обезбеђивала и полиција.
