Pročitaj mi članak
НДХ се памти само по расним законима, концлогорима, геноциду, пљачки и продаји хрватске територије.
Стаљин је руског сељака, кажу његови поштоваоци, који је дотад орао воловима, поставио на трактор и тако, варварским методама извлачећи Русију из варварства, омогућио отпор Хитлеру.
Десни екстремисти у Немачкој често се хвале како је њихов Фирер – одговоран за најкрвавије злочине икад, међу којима планско истребљење Јевреја, холокауст – изградио мрежу аутопутева, савладао економску кризу, измислио Фолксваген Бубу.
Присталице Дучеа, чији су фашисти вршили терор од Етиопије до Пага, поносно говоре да је њихов Мусолини изградио “аутопут Сунца”, велики број капиталних зграда у Риму, да у његово време, и једино тада, италијански возови нису каснили…
Поглавареве присталице, међутим, који сваке године у време божићног поста уз мису задушницу обележавају његову смрт, не могу да наброје ништа слично.
Иза Анте Павелића није остало ништа што би цивилизован свет могао да призна као успех. Остали су расни закони, концлогори, геноцид, терор, пљачка, продаја државне територије, извлачење великог дела народа на Блајбург, савезништво с Хитлером: НДХ се не памти углавном по томе, него само по томе, па ипак култ поглавара, иако реалполитички маргиналан, није одумро.
Групе следбеника повремено му, на историјске датуме, исказују приврженост, поштовање и љубав. Једну једину позитивну последицу његове владавине – нехотично јачање народноослободилачке борбе – они му, међутим, из логичних разлога не признају.
Независна Држава Хрватска у основи је била израз поглаваревих политичких замисли. Оне су биле једноставне: физичка елиминација Срба, Јевреја, Рома, комуниста, па и левих хаесесоваца или некомуниста који су му пружали отпор.
“Или се поклони, или се уклони”, говорио је Миле Будак. Била је то земља логора, преких судова. Вешања по канделабрима. Биланс његовог режима описује наслов једне његове књиге: “Страхоте заблуда”.
Већ у самом зачетку, Павелићев режим је кренуо с терором. У јулу 1941. усташе су стрељале десет комуниста из логора Керестинец. У знак одмазде због убиства полицијског агента Људевита Тиљка, Павелић је стрељао Божидара Аџију, Огњена Прицу, Отокара Кершованија, Звонимира Рихтмана и још шесторицу заробљеника.
“Они који мисле да ће у хрватској држави живети, а јеврејском комунизму и Москви служити, морају да знају да ће им глава пасти”, поручио је Павелић.
Али, Павелић је успоставио и систем масовних егзекуција у којима су страдали људи који с политиком нису имали никакве везе. Његовим ступањем на власт, ратна позорница у Хрватској – то де фацто значи и Босни и Херцеговини – постаје поприште најкрвавијег рата који су ови простори икада видели…
У страховито сложеним односима, где су у првом плану интереси Москве, Рима и Берлина, сукоб Загреба и Београда, комуниста и антикомуниста, поглаварева политика је множила мржњу. А Павелић је све до почетка рата био маргинални екстремиста, чија се популарност није могла поредити с Мачековом.
Десетог априла 1941. – на дан када је војсковођа Славко Кватерник преко радија прогласио Независну Државу Хрватску – Павелић се налазио у Пистоји, градићу у близини Фиренце. У опширном разговору, Бениту Мусолинију усмено је обећао велике делове Далмације, острва, залеђе.
Задовољан разговором, Дуче је ослободио његове усташе, 300 момака интернираних на острву Липари. Транспортовао их је у Тоскану, оденуо у одоре – нису све ни биле исте – и наредио повратак у Хрватску.
То је требало да буде његов лични тријумф. Једанаест година након одласка у емиграцију, требало је да се врати у земљу као ослободилац. Али, Павелић је стрепео. Немачка је, наиме, увелико правила планове са својим фаворитом, др. Владком Мачеком.
Првак ХСС-а, којег је милионска маса присталица звала “Вођа”, био је први кандидат за шефа Независне Државе Хрватске. Али, харизматични шеф ХСС-а истрајно је одбијао да прихвати тај задатак. Тачно је проценио да ће Силе осовине изгубити рат. Није желео да се компромитује.
Павелић је знао да му је Мачек конкуренција. И дан касније, 11. априла, Павелић поново одлази у аудијенцију Мусолинију, који се жарко интересује за веродостојност његових обећања о уступању територије. Хрватска је дуго била предмет игара Сила осовине, Немачке и Италије које су – иако савезнице – имале различите, па и супротстављене интересе.
Немци су на Балкану желели да имају само мир како би могли да ратују у Русији. Италијани су, међутим, хтели земљу. Хрватска је била између чекића и наковња.
Павелић је био као на иглама. У руци је имао оно за шта се цео живот борио – званично независну државу и власт у њој – али по застрашујуће високој, а како се оправдано бојао, можда и неиздрживој цени. Хоће ли у Хрватској бити примљен као ослободилац или као издајник?
Било је: сад или никад. Мусолинија је, с друге стране, бринуло то што није добио писмену гаранцију да ће Италија добити жељене територије. Након дугог боравка у емиграцији, вођа усташа је пристао јер је то било остварење његовог сна…
“Народ који није кадар поднети жртву”, рекао је, “није кадар ни живети!”
Анте Павелић је – многи то не знају – Босанац, а не Херцеговац. Рођен је 14. јула 1889. године у Брадини поред Коњица. Место је одувек било већински српско, али Павелићев отац, Личанин из Кривог Пута поред Сења, дошао је тамо да ради на изградњи пруге, па се породица доселила с њим.
То село, смештено у Херцеговачко-неретванском кантону, углавном је разорено у последњем рату. Павелић је прва слова научио у мектебу, исламској верској школи, а грађанско образовање – гимназију и факултет – завршио је у Травнику, Карловцу и Сењу.
Факултет је завршио у Загребу. Већ 1918. године оженио се Маријом Ловринчевић, фамозном “Маром” која је наводно била јеврејског порекла. Учланио се у десничарску Хрватску странку права, па је постао и заступник у београдској скупштини, где је присуствовао атентату на Стјепана Радића.
Павелић је под утицајем шестојануарске дикатуре политички клизио све десније да би, притиснут и геополитичким разлозима, склопио трајни савез с фашистима и нацистима, из чега није било излаза.
Павелићева НДХ донела је расне законе, основала концентрационе логоре у које су смештани Јевреји, Срби, Роми и Хрвати антикомунисти, а политика насиља згрозила је чак и поједине Немце, којима никаква радикализација – дакле, јачање комунистичког партизанског покрета – није одговарала, јер је слабила њихову ударну моћ у Русији, у мајци свих битака.
Долазећи 15. априла у Хрватску из правца Трста с око три стотине усташа смештених у неколико камиона, Павелић је дошао најпре у Карловац а потом, под окриљем ноћи, у Загреб. Поглавар се, наиме, бојао за сигурност, али је хтео да спречи сазнање да је с њим из Италије дошло само пар стотина људи.
Релативно слаб, без масовне унутрашње подршке народа – који је подржавао Хрватску сељачку странку – одмах по инаугурацији послао је Мусолинију телеграм којим му гарантује остварење италијанских територијалних интереса с ове стране Јадрана.
То је значило уступање Истре, Ријеке, низа севернодалматинских острва, дела Равних котара, Италији. Али, тако је учврстио своју власт. Након почетног одушевљења народа самосталношћу, врло брзо постаје јасна цена коју је Павелић платио за њу.
Како наводи Јозо Томашевић, хрватски историчар који је већи део живота провео у САД, “државна територија подељена је демаркацијском линијом на италијанску и немачку окупацијску зону, Италија је анектирала око пола Далмације као Хрватско приморје и његово залеђе, Хрватска је пристала да демилитаризује свој део јадранске обале и већину својих суверених права уступила Италији”.
С друге стране, Павелић је добио право над Босном и Херцеговином, али то се показало данајским даром. Павелић је, наиме, хтео етнички чисту хрватску државу. С босанским муслиманима проблем је “решио” тако што их је прогласио Хрватима исламске вере, али у држави му је остало и више од два милиона Срба, 40.000 Јевреја и још више Рома.
Крајем априла, НДХ, по узору на Немачку, усваја расне законе. У августу, Јасеновац прима прве логораше, а широм земље почињу покољи – највећи Павелићев злочин био је логор Јасеновац.
У логорима су завршавали и бројни Хрвати, не нужно комунисти. Књижевник Илија Јаковљевић, предратни ХСС-овац из Мостара, којем је Павелић нудио чак и улазак у Владу, заробљен је у Старој Градишки. Ево једне епизоде из логорског живота, објављене у његовој књизи “Концлогор на Сави”.
“Ипак се у логору и радило. Било је самица и у кули. У једну од тих самица дошла је и жена с дететом и својом мајком, тихом бакицом. Установљено је да је покрштена Јеврејка. Побеснео заповедник, побеснели његови сарадници и његове сараднице. Свињарија! Задржала је порекло. Заповедник, наравно, није кумовао јер се срећом за све правовремено сазнало. Дете је за пар дана изнесено мртво, мајка је добила смртоносну ињекцију, бака је од ужаса полудела. Смиловао јој се племенити Иљко и заклао је. Ко је заклао оца, такође заробљеника, нисам могао да установим. Отац је, истина, био “расно чист”, Хрват римокатоличке вероисповести, али познати комуниста…”
Павелићево насиље разбуктало је устанак и вишеструко ојачало партизански покрет, којем је такорећи на покретној траци испоручивао добровољце. Без Павелића и усташа отворено је питање колико би људи прешло у комунисте.
У Црној Гори партизанска насиља, на пример, јачала су четнички покрет. Након капитулације Италије 1943., на подручја с којих се повукла Италија ушли су Немци, па је еуфорија спласнула. Постало је извесно да ће се Хрватска наћи или на страни поражених или под комунистима.
Рушење Павелића и савез с Енглезима министри Младен Лорковић и Анте Вокић сматрали су малом ценом за прелазак у табор победника, али за пуч је било прекасно. Откривен је, а актери су убијени.
У мају 1945. Павелић је уочи доласка партизана побегао из Загреба, повукаваши за собом велику колону људи, у којој су биле усташе, домобрани, цивили. Неколико десетина хиљада убијено је у Аустрији и Словенији. Била је то трагедија какву хрватски народ до тада није видео.
Свештеник Крунослав Драгановић био је главни човек за евакуацију. Ватикан је на његову молбу затражио да се хрватским ратним заробљеницима и њиховим породицама омогући сигуран прелаз до новог одредишта у Аргентину с југа Италије.
Послао је аргентинском диктатору Хуану Перону писмо с потписом. Он је тражио седам хиљада виза за Хрвате. У писму Перону, Драгановић каже: “Нека вас Бог безброј пута благослови за овај предивни гест”.
У Аргентини, Павелић је почео да ради као грађевински предузетник, али је наставио да се бави и политиком. Југославија је 1951. године од Перона захтевала Павелићево изручење. Међутим, Перонова влада одговорила је да се особа с тим именом не налази на њеној територији.
Југославији су били потребни докази да се он ипак крије у Аргентини. Због тога су, наводно, склопили тајни пакт с Миланом Стојадиновићем. Стојадиновић је требало да ради против Павелића, а ако успе, југословенске власти ће побољшати материјалне услове његовој сестри у Београду, пустити из затвора његовог брата Драгомира Стојадиновића, осуђеног на 15 година робије, и омогућити му слободан одлазак из Југославије.
Стојадиновић га је пронашао, успешно му се приближио, чак су 1954. Стојадиновић и Павелић постигли договор о мирном разлазу Срба и Хрвата, што је Павелића компромитовало код дела усташке емиграције.
Организација атентата на њега потом је препуштена тајној полицији. Десетог априла 1957. године, цела хрватска колонија је славила. Српски емигрант и четник Кривокапић је, као и обично, био обучен у цивилно одело, док је Јововић на глави имао шешир и наочаре без стакла.
Павелић је био сумњичав и опрезан, посумњао је у свог првог пратитеља. Јововић је испалио пет метака у Павелићевом правцу. Два су погодила Павелића, један га је погодио у раме а други у ногу, након чега је одмах пао на земљу.
После пуцњаве, Јововић је побегао у једном, Кривокапић у другом смеру и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакцију аргентинских власти, које су одмах интервенисале. Преживели Павелић касније је пребачен у Шпанију.
Прикупљајући грађу за роман о Павелићу, новинар и писац Перо Златар сазнао је да су, не знајући једна за другу, српска и хрватска УДБА одвојено припремале атентат на Павелића. Такође је и израелска тајна служба МОССАД планирала поглавареву ликвидацију.
На крају је у Павелића пет хитаца испалио четнички емигрант црногорског порекла Благоје Јововић. Он је сам испланирао атентат и притом чак три пута промашио. Два метка погодила су мету. Павелић је преминуо после две године од последица рањавања, рекао је Златар.
Његова унука Ивана Шеридан Пшеничник овако описује његову смрт:
“Атентат је изведен након мисе и прославе 10. априла 1957. Павелић се враћао кући кад је на њега пуцано. Знам да је било неког неразумевања хоће ли га неко пратити, ко ће га штитити и остало. На њега је пуцано с леђа, кад је изашао из аутобуса. Кад га је погодио први метак, није успео да реагује. Колико знам, и Павелић је имао пиштољ, али није пуцао. Погођен је с пет или шест метака, али је упркос тешким повредама успео да дође кући. Један метак погодио га је близу срца, али он није био опасан јер је прошао кроз тело. Најопасњи је био метак који га је погодио у кичму и који га је парализовао, а од тих повреда је и умро у Мадриду две године касније..”
До данас није разјашњено ко га је убио. Према једнима, у питању је агент Удбе, према другима један црногорски четник. Павелић се у Аргентини дружио с Миланом Стојадиновићем, српским емигрантом, бившим председником југословенске владе.
Наводно су у били добри пријатељи, и слагали се у свему осим линије дуж које треба поделити Босну. Касније се испоставило да је Стојадиновић био инструиран од југословенске Удбе, а у замену, служба му је ослободила брата који је био у затвору.
Данас је мало оних који у Павелићевом наслеђу виде нешто позитивно. Напротив.
“Због многих варварских дела усташког режима, његов утицај на слику о Хрватима био је изузетно негативан”, наводи Јозо Томашевић, чувени амерички историограф хрватског порекла.
IZVOR: EXPRESS
