Прочитај ми чланак

ПРОФ. ЈЕВТИЋ СТРУЧЊАК ЗА ИСЛАМ: Муџахедини су против Велике Албаније

0

Ја сам овде да вам кажем шта знам а не шта мислим, рекао је у једном интервјуу мој саговорник, редовни професор Факултета политичких наука др Мирољуб Јевтић.

Разговор у његовом кабинету водимо о ономе што угледни професор зна најбоље – о исламској теологији.

Са оснивачем часописа „Политикологија религије“, првог таквог научног штива у свету, причам о исламу, верским ратовима, Исусу, Мухамеду…

На почетку ми каже како изузетно поштује ислам и муслимане.

„Напросто их морате поштовати. Чак и да су у криву, има их толико да их морате поштовати“.

ИСЛАМ И МИР

„Када муслимани кажу да је ислам религија мира и да се залаже за мир то је тачно али ислам је за разлику од хришћанства битно правно практична религија. Постоји једна одлична дефиниција шта је теологија у исламу која каже: Сматра се да је у исламу право исто што и теологија у хришћанству – најтипичнија манифестација верског учења. Право није само елеменат укупног исламског учења већ његов функционални израз, прича ми професор Јевтић.

Истиче да је битно знати – да би се остварио мир и да би људи живели без насиља и сукоба потребно је успоставити исламски правни поредак.

“Циљ је дакле не проширити исламску веру, него поставити исламски правни поредак, да се влада по исламским принципима. А владање по исламским принципима је обавеза за све људе који живе на Земљиној кугли, по дефиницији, укључује укидање појединачних суверенитета свих других држава. Како све друге државе не желе то да учине добровољно онда муслимани имају обавезу да их на то натерају силом. Зато је рат интегрални и најважнији део односа муслимана са немуслиманима. Са исламске тачке гледишта за то су криви немуслимани јер не желе срећу коју им жели Алах.”

И ту разбијамо први мит, једну од првих недоумица а то је да је циљ ислама да људи постану муслимани.

„Не, циљ је да се спроводи исламски закон. Али се исламски закон не може спроводити без муслимана. Значи морају да се направе муслимани, односно они који су муслимани дужни су да успоставе исламски закон под којим ће довести оне који нису муслимани.“

Ислам, каже професор Јевтић, све људе који живе на Земљи дели само на верске групе.

„Ислам не признаје и не познаје појам нације. Сви људи се деле на верске групе. Прва верска група су муслимани, друга су монотеисти у које спадају хришћани, Jевреји и постојала је мистична монотеистичка заједница у време Мухамеда која се звала сабејци. Они су нестали и тешко је утврдити о коме се ради. Трећа група су политеисти, то су људи у чијем окружењу је настао ислам. То је био и Мухамед док му се није јавио арханђел Џибрил. Четврта група су атеисти а пета група су вероодступници или муртади. То су они који су били муслимани па су напустили ислам. Ево зашто ово говорим. Дакле, не постоје Бошњаци, али не зато што им ја негирам право да буду Бошњаци, јер не постоје ни Алжирци… Ислам не познаје појам нације“, наглашава професор Јевтић.

Каже како у Србији има оних који су на високим функцијама а „причајујући о муџахединима на Косову говоре о Великој Албанији.“

„Муџахедина који би био за велику Албанију би одмах после смрти чекао казан са најврелијом водом. Те две ствари не иду. Зелена трансферзала или Велика Албанија – то је питање избора живота или смрти. Ко год је за Зелену трансферзалу, не може бити у исто време за Велику Албанију јер би завршио у казану или у кавезу у базену у коме га једу крокодили. А кад га поједу он поново порасте, а крокодили га поново једу… Јер муке су вечне. Дакле или је Зелена трансферзала или је Велика Албанија. Не може и једно и друго.“

Професор Јевтић каже да када муслимани успоставе исламски закон онда немуслиманима остављају могућнсот избора који није исти за све.

„Ако су у питању хришчани и Jевреји они могу да остану хришћани и Jевреји и да наставе да живе али да живе по законима који их диксриминишу и понижавају баш зато што су хришћани и Jевреји. Уз поруку – погледајте како муслимани лепо живе и владају вама а то је само зато што сте ви будале и остајете у кривој вери. А ако желите да останете у кривој вери онда дозволите да вас тлачимо. С друге стране ако хоћете да живите као ми, да будете господари, само пређите у ислам. Значи, циљ јесте да сви постану муслимани али не да се хришћани и Jевреји силом наведу да то постану. Они могу да бирају. Али то не важи за политеисте. Политеисти и атеисти немају права на физичку егзистенцију. Могу само да бирају да или постану муслимани или да физички буду ликвидирани. Нема слободе вероисповести“.

Пример за муслимане је Мухамед, истиче професор Јевтић.

„У његовом детињству и његовој зрелости пре него што је почео да проповеда ислам, Мека је била политеистичко средиште. Тада је постојао партненон њихових политеистичких божанстава. Предпоставља се да их је било 360. Када је Мухамед 630. године ушао у Меку да би је освојио он је, према арапским изворима, узео штап и ишао од идола до идола и све их поломио. Тада је рекао – Лаж је нестала, истина је дошла. Он је забранио исповедање политеизма и сународницима наредивши им да промене религију. Да нису то учинили били би физички ликвидирани, баш као што су биле ликвидиране две заједнице мединских Jeвреја.“

Последња верска група по исламском учењу су муртади или вероодступници.

„Они су за исламски свет незамисливи и у данашњем савременом тренутку. Њима се оставља избор само да се покају. Ако то не учине они бивају ликвидирани.“

О КУРАНУ

Куран је, каже професор Јевтић, основни свети и најважнији текст ислама.

„Онај ко је муслиман, мислим на оне који су заиста верници а не који су само номинални муслимани, верује да је Куран написан на небу, да нема ни почетак и крај настанка и да су то речи Алаха. Са том књигом нема расправе. То се најбоље види кроз један курански ајет. Ајет је стих курана и саставни део поглавља које се зову суре. У том ајету број 216, сура 2 се каже: „Рат вам је наређен а ви га мрзите. Може бити да мрзите оно што вам је корисно а да волите оно што вам је штетно. Бог зна шта вам је боље, но ви то не знате.“ Тиме се јасно муслиманима ставља до знања да Куран морају дословно да примењују. И то је нешто што је логично са становишта религије. Јер то су речи Божије а како мали човек да расправља с Богом“.

С те тачке гледишта, каже он, муслиман у сваком тренутку свог живота мора да поступа од рођења па до смрти по светој књизи Курану.

„Негирање било које муслиманске норме обавезно подразумева да муслиман престаје да буде муслиман. Свако онај ко је верник и жели спасење после смрти он приступа тексту Курана. Али дешава се да у Курану постоје стихови који се односе на конкретна животна питања а који дају дијаметрално супротне одговоре на то шта треба радити. Једно о њих је питање алкохола јер то је једно од норми ислама које практично сви знају. Сви знају да муслимани не би смели да пију алкохол. Међутим, кад муслиман приступи Курану он ће наћи различите ставове и различите ајете који се тичу алкохола. То иде од тога где се говори да се може конзумирати алкохол до тога да је он забрањен. И сад верник кад то погледа он би, ако приступа Курану тек тако, могао да бира – па ко воли да пије изабрао би ове прве ајете који му то дозвољавају“, каже професор Јевтић.

Баш због тога што Куран може да доведе вернике у забуну да не знају шта да раде, професор Јевтић напомиње да је начињена једна од назначајнијих теолошких дисциплина – тефсир.

„Тефсир је наука о тумачењу курана. Она подразумева да кад један стих курана противречи другом, а односе се на исту ствар, онда у том тренутку превагу односи онај стих који је млађи по свом постанку. Који је млађи а који старији се утврђује тако што се зна да су суре објављене у одређеном периоду. Изнад сваке суре стоји да ли је објављена у Меки или Медини. Ајет који забрањује алкохол је млађи.”

Питам га нешто што сам сигуран занима многе. Ако са оно што пише у Курану не доводи у питање а у једном од ајета пише, парафразирам, да се неверници кажњавају смрћу, како то спровести у дело… Шта се дешава када то неко не може да спроведе у дело?

„Исто као што наређује људима како да се понашају, Куран каже – Алах никога не оптерећује преко могућности његових. Значи ако нешто не можете да урадите, иако би требало да урадите, ви то не морате да урадите. Ми смо прилично атеизирано друштво и не схватамо прирорду Бога. Бог је свемогућ. Увек постојећи и никад неће нестати. И он у сваком тренутку зна шта свако живо биће мисли или ради.“

ОДНОС ПРЕМА ХРИСТУ

Кажем како су многи муслимански поглавари у Србији а и ван ње говорили како ислам признаје Исуса Христа као пророка истичући то као нешто што је позитивно.

„Ислам признаје Христа као пророка али га не признаје као сина Божијег. А цело хришћанство се заснива на томе. Тако да један такав однос ислама према Христу је суштински највећа могућа увреда за сваког хришћанина.“

ТАКИЈАХ

Професор Јевтић ми даље прича о једном занимљивом иснтитуту у исламу а који се назива такијах.

„Ми на предавањима водимо студенте у дажмије, цркве, синагое… И сад одвели смо их у џамију и један студент је питао хоџу који нас је примио шта мисли о хомосексуалцима. А хоџа брже боље рече – Само то немој да ме питаш. То је рекао зато што ислам не гледа ни мало благонаклоно према хомосексуалцима. Ислам има један институт који се назива такијах. То је право да се не говори истина кад од тога можеш да имаш проблема ако говориш истину. И тај институт исламског шеријатског права нису измислили људи него је као и све дефинисано Кураном. То је дефинисано једном суром која се зове „Пчела“ и ајетом 106. „Онога који занијече Алаха након што је у њега веровао- осим ако на то буде приморан а срце му остане чврсто у вери- чека казна Алахова“. Дакле муслиман не само да може да слаже него може да каже и да није муслиман. Ви никад не можете бити сигурни када вам говоре истину а када не.“

О НОМИНАЛНИМ ВЕРНИЦИМА

Током разговора смо се дотакли номиналних верника. Питам професора Јевтића шта то тачно значи, ко су они.

„То што вам неко каже да је будиста, хришћанин, хиндус не значи да је он и стварни верник. Стварна религиозност је недодирљива и ње је свестан само Бог и она се утврђује само на Судњем дану. Пошто Бог зна не само шта смо ми изговорили него и сваку нашу мисао. И чека ме на Судњем дану да ми рецимо каже: Јевтићу што си помислио да господин Латиновић није лепо обучен. Ниси био фер, није ти пало на памет да можда он нема пара да купи лепшу кошуљу… Само да се разумемо, нисам то помислио али вам дајем пример“, каже професор Јевтић и наставља:

„У друштвима која су секуларна људи немају обавезу да лажу. Код њих, тј код већине, ћете видети да ли верују или не верују, они ће вам сами рећи. Хришћанство се ослања на две ствари – на васкрснуће и безгрешно зачеће. Питајте велики број тих људи који славе славу, који се венчавају у цркви, сахрањује по верским обредима да ли верују у те две догме хришћанства… Они ће вам рећи да не верују. С друге стране људи који су јако привржени верској заједници а немају неку личну корист наводе на закључак да они стварно верују. Што би он пет пута клањао нпр на Новом Београду у неком солитеру. И дефинитивно се види да је исламски свет далеко структуриранији, постоји већа социјална кохезија.“

ИСЛАМ И ТЕРОРИЗАМ

Због чега многи на први помен тероризма помисле на исламски тероризам, зашто се ислам повезује са терористичким деловањем?

„Нико ко је озбиљан не поистовећује ислам са тероризмом. То што се каже исламски тероризам па тај тероризам који се описује јесте исламски, али то не значи да су сви муслимани терористи. Нико то не поистовећује. А што се тиче светог рата… Ако хоћете, свети рат у у средњем веку пре муслимана је био крсташки рат када су Персијанци када су продрли у Јерусалим и однели часни крст на коме је разапет Христ. Е онда је Византија покренула крсташки рат да би тај крст вратила. Али десила се једна друга ствар. Како је хришћански свет кроз развој људског друштва се секуларизовао и веру учинио приватном ствари која нема везе са државом, а рат је акција коју спроводи држава, онда је у хришћанском свету рат као верска чињеница изгубио сваку важност и више га нико као таквог не води.“

За разлику од тога, истиче професор Јевтић, ислам не дозвољава секуларизацију.

„У исламу секуларизма нема и сваки догађај у животу појединца и заједнице мери се и вреднује према исламу. А ислам кад се ради о рату дозвољава само рат који има верски циљ. Сви ратови морају имати верске циљеве, морају имати верско оправдање. Шта год да се десило, ако то није у вези са религијом, тај рат је забрањен муслиманима. Зато људи када данас говоре о верском рату највише мисле на муслимане зато што сваки рат који тренутно гледате – израелско арапски рат, рат Ирана и Ирака, рат у Сирији – је са тачке гледишта ислама у циљу остваривања тријумфа религије. Све је то џихад. Мотивација код људи који узму учешће у таквом рату је уверење да ће то довести до тријумфа Божије речи.

Правим малу дигресију и питам професора у вези са 11. септембром 2001. када је нападнута Америка, а када су многе исламске хоџе говориле како је то у супротности са оним што ислам проповеда.

„Нема муслимана, само могу да вас лажу, који се није обрадовао после 11. септембра. Нема ни једног. Ако је муслиман…“, изричит је професор Јевтић.

ИСЛАМСКА ДРЖАВА И ЊЕН ВОЂА АБУ БАКР АЛ БАГДАДИ

Саудијски краљ међу многобројним титулама има и ону која га означава као чувара Меке и Медине. Коме се онда окреће обичан муслиман – саудијском краљу који чува две највеће светиње или Ал Багдадију који ствара Исламску државу и који се прогласио за халифа?

„Абу Бакр ал Багдади је човек који извршава вољу Божијег посланика односно вољу Алаха. Са тачке гледишта исламског легитимитета одговор је следећи – Сви муслимани сматрају Меку и Медину за два најзначајнија светилишта и ту нема никаквог спора. Са тачке гледишта безбедности светих места сви муслимани су захвални Саудијској краљевској династији која та света места чува. Али исто тако има и страшних осуда због понашања исте те краљевсе породице. Кад нпр саудијска краљевска породица ради ствари, као што је нпр посета Доналда Трампа, које многи муслимани доживљавају као понижавајуће, а појави вам се човек (Абу Бакр ал Багдади) који каже: „Јесте ли ви муслимани?

Да ли ислам подразумева да се мора успоставити исламски закон? Да ли он може бити остварен без Исламксе државе? Па зашто онда не правите исламску државу? И кад муслимани кажу да не могу јер немају могућности – Абу Бакр каже – Е сад ћете видети да може.“ И крене. И направи је. И колико год да је трајала многима је то отворило очи. И сада када је Абу Бакр пуко знате ли шта они мисле, пошто се у исламу дешава све Божијом вољом – Он није пуко зато што је био на погрешном путу него зато што нисмо сви ми муслимани устали и стали иза њега. Зато је он стекао ту велику популарност јер је показао да се може направити исламска држава“.

О КОСОВУ

Косовски проблем је примарно верски проблем и нема никакве везе са концептом Велике Албаније већ са концептом Исламске државе напомиње професор Јевтић.

„Велика Албанија мора да постоји на албанској нацији а албанска нација не постоји. Албански етнички колективитет постоји, то су људи који говоре албански. Али они су толико верски подељени да они не чине секуларну нацију. Њихов основни мотив покретач, говорим о већини, је традиција инспирисана религијом, А то посебно важи за муслимане Македоније и муслимане Косова и Метохије. Ви сте видели да су добровољци који су са Косова отишли у Сирију и Иран као један од првих аката лојалности Исламској држави спалили косовске пасоше. Њима косовска држава не треба.“

О БРДУ ХРАМА

Професор Јевтић ми каже како има једно место на свету око чега се како истиче врти целокупна квадратура круга светске политике.

„То место се зове Брдо храма. Према јеврејском веровању да би човек био спашен он мора да приноси жртву. Жртва се може према јеврејском веровању може приносити само у храму који је подигао Соломон на том Брду храма. Тај храм су касније срушили Вавилонци… После је поново обновљен а онда потпуно срушен 132. и 133. године после Христа. Jевреји су протерани из Палестине и живели су у дијаспори све време маштајући да се врате у Јерусалим али не да би направили државу већ да би обновили храм како би у њему могли да приносе жртве. Али да би храм могао да функционише да не би поново био срушен онда је потребно да се направи држава која ће га штитити. Функција повратка јевреја и обнове државе Израел није због државе него због храма.

Муслимани су у седмом веку заузели Јерусалим и заузели то место где је био храм. Они су на њевом месту подигли две џамије – Ал Аксу и Куполу на стени. Те две џамије су подигнуте у част веровања у исламу да је са тог места Мухамед на свом крилатом коњу одлетео на небо, видео рај, видео пакао, осетио Алаха али га није видео јер се Алах не може видети. Потом се вратио на земљу исто ту, после чега је пренет у Арабију“, прича професор Јевтић и наставља:

„За муслимане је то треће свето место у исламу. Када је обновљена држава Израел 1948. која је обновљена са циљем да се ту обнови храм, али је Брдо храма то јест Јерусалим је остао под влашћу Јордана. У јунском рату 1967. Израелци су како они кажу ослободили Јерусалим, а Арапи кажу да су га ИИзраелци окупирали… Тако су Jевреји дошли у политички посед Брда храма. Али на Брду храма није било ни јевреја ни јеврејских споменика, ту су били муслимани.

Они су тада били у прилици да сруше те две џамије и да ту обнове Соломонов храм. Али то би за муслимане значило да сте им на живо извадили срце из груди. Они због тога нису смели то да ураде. И цела прича се врти око тога. Да би настао мир између јевреја и палестинаца потребно је Jевреји одустану од Брда храма. А ако одустану од Брда храма онда се поставља питање зашто су се враћали у Израел. А исто Арапи – ако би одустали од трећег светог места онда престају да буду муслимани. То је та квадратура круга која се не може решити. Све се врти око тога.“

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!