Pročitaj mi članakPravo na rad je najelementarnije pravo ljudskog bića, a doživljava se da bude gaženo što ljudskom sebičnošću, što navodnim tehnološkim napretkom koji rad izbacuje iz procesa proizvodnje. U fabrici Jura je 300 od oko 3.000 radnika štrajkovalo zahtevajući elementrane uslove za rad. Zahtevali su da osnovna zarada ne bude minimalna i da se uveća za 20 odsto. Pored toga, tražili su i osnovne higijenske uslove, toalet papir i sapun. Sve to je oko 2.700 njihovih kolega posmatralo sa strane i nisu se mešali u strahu da ne dobiju otkaz i ne ostanu i bez te plate koju dobijaju. Samo da ne bude gore. Veran prikaz današnje Srbije u kojoj više niko ne sme da kaže dosta je, ljudi smo, bre!
Радници Јуре прекидају штрајк јер је то тражило Министарство рада
Јужнокорејска корпорација Јура, са огранцима у Рачи, Нишу и Лесковцу, симбол је страдања српских радника од стране чувених „страних инвеститора“, широкогрудо подстицаних разним државним бенефицијама. Штрајк дела запослених у Јури у Лесковцу, који је трајао скоро пуне три недеље, окончан је, а ту одлуку су донели чланови Самосталног синдиката металаца Србије. „Преварила нас је држава“, казао је новинарима повереник Самосталног синдиката металаца Србије у лесковачкој Јури Предраг Стојановић.
Док је европска тенденција укључивања што већег броја људи у основна права радника, у Србији се иде у сасвим супротном правцу. Последица тога је, наравно, јефтин радник, незаштићен и препуштен на милост и немилост послодавцу, али и овдашњем режиму, који је уверен да може да гази и кажњава све што пожели. У земљи благостања (Србији, наравно) и даље се воде полемике да ли поједини радници неосновано одлазе на боловање.
Незаконити начини радне експлоатације у Србији могао би ускоро да буде промовисан као великодушност послодавца да награди најбоље болесне раднике. Зато нас Ана Брнабић упозорава да будемо одговорни и да мање бринемо о свом здрављу. И болесни да радимо ударнички. Држави би тада било много лакше, јер никад не бисмо били онако „фол“ болесни. Има да постоји само весели тимски рад и да се ори химна предузећу. И, наравно, тако док сви не излудимо.
Којим год правцем да крене постојећа власт, сигурне су две ствари – неће се ићи против послодаваца и неће се ићи на решавање корупције и других системских недостатака, већ ће се терет буђавог система свакако превалити на раднике. Могуће је да ће се посегнути и изменама Закона о заштити података о личности, којима ће рестрикције приступа подацима о здравственом стању запосленог, као посебно осетљивим подацима о личности, бити ублажене или сасвим укинуте. Не би изненадило неко такво бахато и силеџијско решење. И док је држава дрска, а послодавци похлепни, неће се ту много променити. Незаконити начини радне експлоатације у Србији могао би ускоро да буде промовисан као великодушност послодавца да награди најбоље болесне раднике.
Ово је тачна мера наше понизности и безначајности. То је оданост нечему чега нема, приземна творба политичког кича и неискреног, тугаљивог удвориштва. Неуспели штрајк у Јури је и само један исечак мита о бесмисленој величини Александра Вучића и члановима СНС-а, тако измаштаног својства. Нема тока, полтронство је ту само згужвани бес. Људскост је на тај начин прогнана из радног законодавства Србије, у налету доминантних неорадикалних идеја.
Наравно да Брнабић не може да поцрвени од стида пошто за стид ни не зна и, наравно, да посеже за парама нових инвеститора јер је ради њих и ушла у политику. За њене карактерне особине има толико пригодних деминутива.
