Прочитај ми чланакПраво на рад је најелементарније право људског бића, а доживљава се да буде гажено што људском себичношћу, што наводним технолошким напретком који рад избацује из процеса производње. У фабрици Јура је 300 од око 3.000 радника штрајковало захтевајући елементране услове за рад. Захтевали су да основна зарада не буде минимална и да се увећа за 20 одсто. Поред тога, тражили су и основне хигијенске услове, тоалет папир и сапун. Све то је око 2.700 њихових колега посматрало са стране и нису се мешали у страху да не добију отказ и не остану и без те плате коју добијају. Само да не буде горе. Веран приказ данашње Србије у којој више нико не сме да каже доста је, људи смо, бре!
Радници Јуре прекидају штрајк јер је то тражило Министарство рада
Јужнокорејска корпорација Јура, са огранцима у Рачи, Нишу и Лесковцу, симбол је страдања српских радника од стране чувених „страних инвеститора“, широкогрудо подстицаних разним државним бенефицијама. Штрајк дела запослених у Јури у Лесковцу, који је трајао скоро пуне три недеље, окончан је, а ту одлуку су донели чланови Самосталног синдиката металаца Србије. „Преварила нас је држава“, казао је новинарима повереник Самосталног синдиката металаца Србије у лесковачкој Јури Предраг Стојановић.
Док је европска тенденција укључивања што већег броја људи у основна права радника, у Србији се иде у сасвим супротном правцу. Последица тога је, наравно, јефтин радник, незаштићен и препуштен на милост и немилост послодавцу, али и овдашњем режиму, који је уверен да може да гази и кажњава све што пожели. У земљи благостања (Србији, наравно) и даље се воде полемике да ли поједини радници неосновано одлазе на боловање.
Незаконити начини радне експлоатације у Србији могао би ускоро да буде промовисан као великодушност послодавца да награди најбоље болесне раднике. Зато нас Ана Брнабић упозорава да будемо одговорни и да мање бринемо о свом здрављу. И болесни да радимо ударнички. Држави би тада било много лакше, јер никад не бисмо били онако „фол“ болесни. Има да постоји само весели тимски рад и да се ори химна предузећу. И, наравно, тако док сви не излудимо.
Којим год правцем да крене постојећа власт, сигурне су две ствари – неће се ићи против послодаваца и неће се ићи на решавање корупције и других системских недостатака, већ ће се терет буђавог система свакако превалити на раднике. Могуће је да ће се посегнути и изменама Закона о заштити података о личности, којима ће рестрикције приступа подацима о здравственом стању запосленог, као посебно осетљивим подацима о личности, бити ублажене или сасвим укинуте. Не би изненадило неко такво бахато и силеџијско решење. И док је држава дрска, а послодавци похлепни, неће се ту много променити. Незаконити начини радне експлоатације у Србији могао би ускоро да буде промовисан као великодушност послодавца да награди најбоље болесне раднике.
Ово је тачна мера наше понизности и безначајности. То је оданост нечему чега нема, приземна творба политичког кича и неискреног, тугаљивог удвориштва. Неуспели штрајк у Јури је и само један исечак мита о бесмисленој величини Александра Вучића и члановима СНС-а, тако измаштаног својства. Нема тока, полтронство је ту само згужвани бес. Људскост је на тај начин прогнана из радног законодавства Србије, у налету доминантних неорадикалних идеја.
Наравно да Брнабић не може да поцрвени од стида пошто за стид ни не зна и, наравно, да посеже за парама нових инвеститора јер је ради њих и ушла у политику. За њене карактерне особине има толико пригодних деминутива.
