Прочитај ми чланак
Већ годинама слушамо приче о квалитету флаширане воде, колико је она боља од „обичне“ воде из наших славина, а ношење пластична боца временом је за неке постао и тренди додатак који би требало нешто да говори о нашем животном стилу.
Некима ће ово бити откривање топле (флаширане) воде јер ово је прича о којој се много говорило, али многи и даље верују да је флаширана вода квалитетнија. Наравно, нико не говори да не постоје ситуације у којима флаширана вода није нужна или практична, али овде ћемо се позабавити нечим другим, пише “Индеx.хр”.
Вештачки створена потражња
Наиме, занимљиво је бацити поглед уназад и подсетити се како је продавање флаширане воде постало изузетно велики извор зараде на подручјима на којима питке воде не недостаје и како је вода из славина дошла на „лош глас“ управо захваљујући снажној кампањи индустрије флаширане воде.
Због тога ћемо се вратити у 2010. и присетити се кратког видеа „Прича о флашираној води“ (Тхе Сторy оф Боттлед Wатер) иза којег стоји Ени Леонард, критичарка претераног конзумеризма, најпознатија по свом пројекту “Тхе Сторy оф Стуфф” којег је и овај видео део. Ваља споменути и поднаслов „како вештачки створена потражња подстиче оно што нам није потребно и уништава оно што нам је потребно највише“ који укратко резимира кључну поруку филма.
Прича овог кратког филма започиње примером Кливленда где је рекламна кампања компаније “Фији” изазвала супротан учинак након што су на својим плакатима користили слоган: „Фији: Зато јер наша вода не долази из Кливленда!“. Грађанима Кливленда то се није свидело па су одлучили да ставе њихов производ на тест и дошли до закључка да је вода из славине у многочему квалитетнија од оне флаширане, бољег је укуса и кошта знатно мање.
Пролази мање провера, штетно је за околину и скупље је
Показало се да је на већини места с извором питке воде ситуација готово идентична, али у великом броју случајева флаширана вода изложена је мањем броју испитивања од воде из славине.
Ипак, произвођачи се упорно позивају на велику потражњу, али ваља се запитати зашто би нетко тражио нешто што је неодрживо, штетно је за околину, пролази кроз мање провера и на крају, кошта више? Прецизније, кошта до двие хиљаде пута више.
У видеу се објашњава да је ова вештачки створена потражња настала у тренутку када су произвођачи безалкохолних пића схватили да продаја стагнира и да ће се људи, кад једном схвате да сокови нису толико здрави, вратити води. Одговор на њихово питање дошао је у виду познатог бренда “Перриер” који је у почетку био предмет спрдње и нешто на што су људи гледали као пролазни тренд јер вода је готово бесплатна и не постоје темељи за масовну продају.
Метода Дел Боја Тротера
Дакле, како је дошло до тога да људи купују оно што им не треба?
Одговор је једноставан – страх. Индустрија флаширане воде кренула је у акцију серијом ТВ реклама које вас терају да се запитате што то крију ваше славине и колико је оно што пијете опасније од оног што они продају.
„Када обавимо што смо наумили, вода из славине користит ће се само за купање и прање суђа“, рекао је челник једног произвођача флаширане воде.
Надаље, муштерије морате уверити да вода коју им желите продати долази из чистих извора, али то је далеко од истине. Иако делује као шала, гледаоци „Мућки“ изненадиће се кад сазнају да већина произвођача користи методу Дел Боја Тротера и „Пецкхам Спринга“, а њихова изворска вода долази из, претпостављате – славина. “Аqуафина” и “Дасани” само су неки од произвођача чија вода није ништа друго него филтрирана вода из славина.
Ваља споменути и како је истраживање спроведено од стране “ЕWГ-а” (Енвиорнментал Wоркинг Гроуп) показало да девет од 10 произвођача (Аqуафина, Дасани, Нестле) не жели открити податке о својим „чистим“ изворима воде што је у најмању руку занимљиво.
Друго њихово истраживање показало је да од 173 бренда: 18% одбија открити локацију извора воде, 32% не говори ништа о проверама чистоће које њихов производ пролази и 50% пада на тесту транспарентности.
Вода из славине – највећи непријатељ?
Еколошки гледано, флаширана вода је апсолутна катастрофа. Након што се големе количине нафте потроше да би се боце произвеле и производ транспортовао до трговина, остаје проблем боца које завршавају на депонијама или се спаљују што доводи до испуштања смртоносних плинова. Даље, велик део боца које се рециклирају у Америци завршавају у Индији гдје стварају „планине“ отпада што представља потпуно нови проблем.
„Наш највећи непријатељ је вода из славине“, рекао је челник Пепсија, а у филму се додаје да неки делови света уистину имају лошу воду из славина, али и да одговорност за загађење извора врло често пада на произвођаче пластичне амбалаже и штетне твари које настају производњом.
На крају, прича о загађењу околине можда вас ни најмање не погађа и нико вас не може спречити да флаширану воду купујете иако је она коју имате у кући или стану далеко квалитетнија, али и даље остаје чињеница да масно плаћате нешто што вам заиста не треба.
Некима ће то бити довољно добар разлог да размисле о следећој куповини.
(Б92)
