Прочитај ми чланакО којим год мерама да говоримо, оне су већ одавно закаснеле и нема сумње да је то тако због уступка направљених због скијашке сезоне и других интереса тајкуна и политичара.
Уз Албанију, Србија је европски лидер у проценту позитивних резултата ковид тестова. Уз то, примера ради, док је стопа тестирања у Србији приближна оној у Немачкој, проценат позитивних резултата је четири пута већи. Овај податак говори о континуирано неповољној ситуацији, која се (званично) није битно мењала од почетка године до сада, као и о лимитираним могућностима за тестирања и праћење контаката, каже у разговору за Данас епидемиолог Предраг Ђурић.
FOTO: N.S.
Он тренутно управља пројектом помоћи Европске уније Украјини, чији је циљ унапређење система јавног здравства у овој држави. Са Ђурићем смо разговарали о захтеву Кризног штаба за увођење полицијског часа, као и о томе које би мере биле адекватне у овом тренутку.
* Како оцењујете предлог медицинског дела Кризног штаба да се уведе полицијски час и да се затворе све неесенцијалне делатности?
– Верујем да се ради о погрешној интерпретацији и да је идеја да се затворе привредни и друштвени субјекти, осим оних есенцијалних, а не грађани. Некакви захтеви за полицијским часом и лишавањем слободе грађана који би дошли од појединих здравствених радника означили би потпун пораз тзв. „медицинског“ дела Кризног штаба, гажење Хипократове заклетве и потпун „губитак компаса“. Пораз, јер ни годину дана од почетка пандемије нису присилили водеће политичке, привредне и верске званичнике да се придржавају прописаних мера, док млако или никако реагују на масовна окупљања, а посебно на скијашку сезону, уз стално подлегање притисцима тајкуна. „Губитак компаса“, јер за здравственог радника је недопустиво да се уживи у улогу полицајца и да се залаже за мере лишавања слободе под било којим околностима. Изговори да је полицијски час неопходан да би се спречиле „ковид журке“ су непримерени, јер због шачице неодговорних грађана и много неодговорних политичара, тајкуна и свештеника, захтева се да испаштају грађани, од којих, сигуран сам, велика већина поштује индивидуалне мере.
* Када кажете да би полицијски час био пораз медицинског дела Кризног штаба, да ли то значи да сматрате да земље које су имале или још увек имају ову меру заправо погрешиле?
– У принципу сматрам да је полицијски час увек одраз неспособности државе да се друге мере успешно спроведу или одсуства воље за ригорознијим мерама према привреди, што се компензује мерама према грађанима. Тешко је генерализовати јер се полицијски час углавном односио на ноћне сате, уз могућност физичке активности напољу, а не потпуни притвор за грађане.
* Да ли то значи да би полицијски час који би подразумевао ограничење кретања током ноћи био по вама исправна и делотворна мера?
– Подсетио бих да се за ускраћивање права и слобода грађана може пронаћи оправдање само онда када су све друге мере исцрпљене и показале су се неделотворне. И тада, мере према становништву морају бити минимално ригорозне и са минималним трајањем како би се постигли резултати. Нити у Србији, нити у другим земљама које су увеле полицијски час то није био случај – многе рестриктивне мере, првенствено према привреди, нису спроведене. У условима када раде фабрике, предузећа и школе, када су кафићи, ресторани и различити неесенцијални објекти отворени, јавни саобраћај нормално функционише, дешавају се масовна, од власти организована окупљања, а споменути привилеговани грађани не поштују мере, спомињање полицијског часа као могућности је заиста непримерено.
И када би се све мере исцрпеле и показале се неделотворне, па ограничење кретања остало као једина мера, оно би се могло спроводити на најмање ригорозан начин, рецимо ограничење кретања на круг од два-три километра од места пребивалишта, осим када постоји реална потреба (нпр. одлазак код лекара, обилазак родитеља…).
* Према подацима РЗС вишак смртности у априлу, у време ванредног стања, у Србији је био шест одсто у односу на четворогодишњи просек, а током месеци када су на снази биле блаже мере, неупоредиво већи. Да ли ово значи да мере које биле примењене током ванредног стања спасавају људске животе?
– Поређење података о вишку смртности у кратким временским интервалима између земаља треба узимати с резервом. Током априла у свега десет земаља ЕУ/ЕЕА вишак смртности је био виши од десет одсто, а у 15 земаља је био нижи од шест одсто иако у већини њих војска није патролирала улицама и грађани су се релативно слободно кретали. У неке земље Европе пандемија је стигла раније, а на посебном удару од почетка су се нашли домови за старе и ови разлози су те земље (Шпанија, Италија, Белгија, Холандија…) ставили у неповољнији положај.
Земље централне и југоисточне Европе суочиле су се са главним ударом пандемије током лета и јесени. Треба имати у виду и да се индиректне последице пандемије (нпр. на хроничне болеснике, одсуство превенције) уочавају тек месецима касније. Стога би било сврсисходније посматрати вишак смртности током читавог периода пандемије, као и у посебним узрасним групама (нпр. где је више умирало млађе становништво) и популационим групама (рецимо смртност међу здравственим радницима, штићеницима и запосленима у домовима за старе, хоспитализованим нековид болесницима…).
Нема сумње да су мере примењене током ванредног стања у Србији сачувале одређени број живота. Али, верујем да је то резултат пре правовремености мера (и срећне околности да је пандемија прво захватила неке друге земље) него њиховог интензитета, односно да су, са стручног становишта гледано, оне могле и морале бити мање ригорозне. Но, не заборавимо да тако ригорозне мере нису уведене због њихове стручне оправданости, већ због чињенице да је пандемија дочекана неспремно, са минималним капацитетима за тестирање и недовољном количином заштитне опреме и кадра и евентуално са ограниченим могућностима за лечење.
* Које би то радикалније мере од постојећих тренутно биле одговарајуће?
– Споменуто затварање свих привредних и друштвених субјеката осим оних есенцијалних, уз подстицање грађана да што више времена проводе напољу физички активни, а не у кућном притвору, уз инсистирање на поштовању мера од споменутих великодостојника и њихово кажњавање уколико те мере крше, те драстична казнена политика за власнике станова и објеката у којима се организују журке, али и било која друга окупљања, могли би да имају ефекта, само уколико политичко-тајкунско-црквене власти то демонстрирају на сопственом примеру и то увек и без изузетка. Овоме би требало додати и потребу за много масовнијим тестирањем и праћењем контаката. Док год проценат позитивних резултата ковид тестова не падне испод пет одсто, мере би требале да су на снази, а тек онда да се попуштају и то постепено. Нажалост, власт упорно ћути на захтеве за солидарношћу најбогатијих и верских заједница са онима који су погођени пандемијом.
* Како видите то што се након предлога медицинског дела сваки пут чека одлука политичара, односно власти?
– Такозвани „медицински део“ Кризног штаба чине првенствено државни, партијски и војни функционери и, нажалост, очигледно је да, упркос добрим намерама, у свом одлучивању нису независни и своје ставове не заснивају искључиво на стручним аргументима. Фаустовски синдром, уз повремене нападе гриже савести и покушаја оправдања да покушавају да извуку макар нешто у датим околностима, или, с друге стране, „завет ћутања“ према јавности, већ одавно угрожавају њихов интегритет. Тако да је одлучивање по „хијерархији“ у датим околностима разумљиво, али непримерено.
Мора се знати циљ
„Неопходно је истаћи да било која мера има смисла само онда када је праћена јасним и квантификованим циљем – шта се таквом мером жели постићи, да бисмо знали да ли је она делотворна или не. Шта се желело постићи скраћењем радног времена трговина? Смањење стопе смртности? За колико? У ком временском периоду? Смањење броја пријема у болницу? За колико и када? Смањење процента позитивних резултата? Без познатих квантификованих резултата свака мера остаје на нивоу маркетиншког и психолошког ефекта, наводи Ђурић.
Ефекти поништени у мају и јуну
„Ефекти ванредног стања у потпуности су поништени потпуном релаксацијом мера у мају и јуну, а због погубног ефекта на ментално здравље становништва, увођење других и мање ригорозних мера, постало је крајње проблематично. Ефекти лишавања слободе грађана, посебно најстаријих, током два месеца, на њихово опште здравствено и ментално здравље свакако су били погубни и питање је да ли је због тога индиректно више живота изгубљено него што је спасено.“
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 4, 2021
