Pročitaj mi članakPopis je u Srbiji produžen, uprkos prvobitnom odlaganju i kasnijim temeljnim pripremama, nije se moglo sve završiti u roku. Još jedan pokazatelj da unutar državne birokratije nešto ne štima. To ne valja, jer, i pored nezadovoljstva građana prema birokratiji, ova struktura „čuva državu“ jednako kao i bezbednosni aparat. Svako od njih na svoj način.
Угрубо, до сада је пописано 6,3 милиона становника, претпоставка је да у Србији (без Косова и Метохије) живи 6,7 – 6,8 милиона житеља.
Док се чекају коначни резултати пристижу прелиминарни. Рецимо, у општинама на југу централне Србије уочава се „демографски минус“ који је драматичнији и од најпесимистичнијих прогноза.
Катасрофални подаци на југу Србије
У односу на претходни попис од пре свега десет година у општини Прокупље живи око 7.000 људи мање, у Пироту 8.000, Врању 10.000, а „црни рекорд“ држи Лесковац са смањењем популације од чак 18.000. Укратко – катастрофа.
О тој катастрофи, сасвим сигурно, биће дебата након презентовања коначних резултата и обрађених података. И биће, као и увек, приче о сиромаштву, недовољној развијености инфраструктуре, економском заостајању, неопходним реформама. Биће и приче о „несрећним деведесетим“ као кључном узроку „демографског минуса“ који се задуго не може исправити.
На КиМ све више насеља без становника
На Косову и Метохији су 2011. године пописана 34 албанска места без становника, док их је 2021. године евидентирано чак 416.
Ако се овако настави, до 2031. године на трећини територије једноставно неће бити стално настањених.
Делови Косова и Метохије, и то они које насељавају Албанци празне се брже и од југа централне Србије где је у „популационом смислу“ катастрофа.
Шта им је донело једнострано проглашавање „независности“ и силна подршка Запада? Уколико им ЕУ дозволи визну либерализацију побећи ће свако ко може, неће их остати више од пола милиона. Вероватно им због тога и не одобравају визну либерализацију!?
Притом, на албанском етнопростору пописи су увек политичко питање. Као и у БиХ, уосталом. Прибегава се свакаквим манипулацијама да би се број становника приказао већим него
што јесте. То се уочава и у Северној Македонији. Просто, немогуће је да се пописни подаци за етничке Македонце и Албанце толико разликују. Нису ово више седамдесете и ера „демографске експлозије“ међу Албанцима.
Празни се и Македонија
Када је о овој земљи реч, број становника је у претходној деценији смањен за преко 9%, Македонаца је мање за невероватних 17%.
Ако се рачунају и нерезиденти, удео Македонаца у етничкој структури укупне популације је 54%. Или, у преводу, на путу су да у својој држави постану само релативна већина најкасније за двадесет година. Што онда повлачи бројне политичке последице.
Поређење са Бугарском
Ипак, за Србију је најзначајније поређење са Бугарском. По броју становника, величини територије, структури привреде, ове комшије су нам најсличније. Попис је у Бугарској реализован пре годину дана, а данас су доступни и детаљни подаци о резултатима.
Запањујућа је информација је да се бележи пад броја становника у свим територијалним јединицама обласне самоуправе. Како год, очекује се да у Србији буде и јединица са повећањем популације. По обичају то су градске средине, агломерације Београда, Новог Сада, вероватно Ниша и Крагујевца.
Бугарска је „изгубила“ од 2011. године 11,5% становништва, при чему је најмањи „минус“ у Софији од 1,3%, а највећи у Видину од око 25%. Уз Видин, још две северозападне области – Монтана и Враца имају идентичан тренд.
Парадоксално, али то су гранична подручја ка Румунији, дакле део „унутар“ ЕУ, пре четврт века навођено је како ће баш туда пролазити значајни коридори за повезивање Софије са богатим западним земљама.
Однос градског и сеоског становништва је 74 – 26, уз чињеницу да у 48% насељених места живи од 1 до 199 становника. Половина данас насељених места за две деценије биће празна. Половина! Села ће остати празна. Готово сва или убедљива већина. Наравно, уколико се нешто не промени.
За компарацију, ово је значајно пошто Бугари нису имали ни најгоре санкције у историји савремених међународних односа, ни свеобухватну економску и политичку изолацију земље уз пратећу стигматизацију, нити их је НАТО бомбардовао, нити им је окупирао део територије, немају ни Косово, ни Републику Српску, ни Сребреницу, ни друге „вечите теме“ које нас „свађају са Западом“ и лако узрокују кризе и дестабилизују постојећи политички амбијент.
Чак напротив, Бугарска је пуноправна чланица ЕУ и НАТО, уз све благодати које то доноси, укључујући и неповратне милијарде евра сваке године, осигуравање безбедности, признавање „статуса“ угледног партнера који није „испод стола“ већ „за столом“.
Зашто су онда индикатори за Бугарску можда и катастрофалнији него за Србију?
Вероватно и због тога што „демографски минус“ није само прича о сиромаштву, недовољној развијености инфраструктуре, економском заостајању, неопходним реформама и „несрећним деведесетим“.
Несрећне двехиљадите
Ту је ствар и у „несрећним двехиљадитим“, последицама некритичких прихватања неолибералног концепта, нових вредносних образаца и жртвовања сопствених развојних визија зарад „утапања“ у наддржавне целине. У таквом оквиру са једне стране подстицана је прогресивна десуверенизација, док је са друге стране једнако брзо копнило колективно самопоуздање.
Избори су претварани у пабирчење капиларних гласова, то је постала суштина демократије; за министре су постављани политички коректне апологете евроунијатског обрасца или адвокати мултинационалних корпорација за које нико није гласао нити су они, таквим путем докопавши се фотеља, осећали икакав дуг према бирачима; бирократија је калибрирана према захтевима ЕУ и НАТО, самим тим полагала је рачуне Бриселу и Вашингтону, а не грађанима земље који су је плаћањем пореза издржавали.
У оном, једнопартијском систему, пре неколико деценија, сасвим је сигурно да би се након оваквих резултата покренуло питање одговорности. И то уз велики „политички тресак“. Било да се ради о комунистичкој Бугарској или социјалистичкој Југославији. Јер, овакви резултати показују да се унутар система или неко није бавио својим послом и није уочио проблем на време, или да су предложене мере биле неучинковите.
О томе да би се сносила одговорност за рђаву организацију и незавршавање посла у дефинисаном року тек не треба посебно трошити речи. Коме данас да се одговара? Ко ће уочити проблем? Како га решавати?
Странке се баве капиларним гласовима, носиоци извршних функција својим пословима не обазирући се на грађане, бирократија се управља према замислима Брисела и Вашингтона. Периферизација Балкана је потпуна, она одавно није само економска, већ и политичка, институционална, структурна и системска.
Системски процеси на које су домаће елите пристале воде преко десуверенизације ка неумитној колонизацији савременог типа, што раслабљује сваку врсту самопоуздања и манифестује се одсуством жеље да се уопште размишља о сопственим развојним парадигмама.
Отуда дефицит оптимизма и суфицит апатије. Отуда и бесперспективност пандемијских размера. Отуда и мањак колективног самопоуздања. Отуда и бежанија становништва у најбољим годинама и последично сужавање репродуктивне базе што потом на пописима резултира катастрофом.
Проблем балканских народа чији се број из деценије у деценију смањује много је дубљи и вишедимензионалнији него што се на први поглед чини.
Нема лаких решења
Самим тим ни решења не могу бити једноставна. Она се тичу не само новца и субвенција, већ и преиспитивања последица некритичких прихватања неолибералног концепта, нових вредносних образаца и жртвовања сопствених развојних визија зарад „утапања“ у наддржавне целине.
Расправљати о „демографском минусу“ без узимања у обзир и ових тема само је даљи пут у још дубљи ћорсокак из којег излаза нема. У том ћорсокаку, за десет година, биће нас још мање.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 14, 2022
