Прочитај ми чланак

Православна Српкиња на челу огромне католичке болнице

0

Nada-Basara3

Београд­ски ђак, професорка др Надежда Басара је данас директор Интерне клинике „Малтезер Франзискус“ у немач­ком граду Флензбургу, друге по величини болнице овог карактера у том региону. У Немачку је отишла без знања иједне речи немачког језика, али то јој није засметало да убрзано научи страни језик и да врло брзо стекне и звање доцента, па професора, али и да пет година буде на челу трансплантационог цен­тра Универзитетске клинике у Лајпцигу.

Захваљујући професорки Басари тај це­н­тар је по резултатима лечења леукемије и броју обављених трансплантација избио на прво место у Европи! Поводом Дана државности, недавно је одликована златном медаљом за велике заслуге.

Како сте доживели ово признање?

– Ова златна медаља је, поред мојих пацијената које сам лечила и којима сам помогла, за мене највеће признање. Такође, ово признање ми указује и на то да ме се Србија није одрекла.

Да ли је било тешко ускладити приватни живот и каријеру?

– Одрасла сам у патријархалној београдској породици. Узор ми је био отац, који је био врсни хирург, па је некако било логично да упишем медицину. Моје срце, на почетку каријере, освојио је машински инжењер Бранислав, чији је отац био један од директора Народне банке Југославије. Љубав смо крунисали браком, а онда добили Вукашина и Миљану, који су данас одрасли људи. Мој пословни живот је од првог дана некако ишао узлазном путањом, тако да ништа мање није срећан и успешан од приватног. Средином 90-их година прошлог века била сам начелник функционалне дијагностике на Институту за хематологију Клиничког центра Србије, а Бранислав је био директор представништва у Београду једне од најуспешнијих приватних фирми тадашње Југославије.

Подршка мужа

Колико вам је значајна подршка породице?

– Када је 1990. године професор Роловић у препоруци за америчку стипендију за мене, између осталог, написао да имам стабилан породични живот, смејала сам се и питала га какве то има везе са мојом научном каријером. Међутим, кад сам дошла у Немачку, постало ми је јасно шта то значи. Моја успешна каријера, пре свега, почива на вишедеценијској несебичној подршци супруга Бранислава, који је у Немачкој завршио субспецијализацију за инжењера фармације и експерта из области стерилизације болничких соба, операционих сала, као и такозваних чистих соба где се производе трансплантати.

Шта вас је одвело у иностранство?

– Преокрет у нашем животу се десио 1996. године, када сам добила три позива из иностранства. Два су била из клиника у Паризу и један из Немачке. Деца су ишла у основну школу, Вукашин је имао 13, а Миљана осам година. У то време је у пензију отишао професор Зоран Роловић, мој учитељ хематологије, човек који ме поставио за начелника и некако се све очас посла променило. Врло брзо по доласку новог руководства постало ми је јасно да за моја интересовања и научне амбиције у хематологији они немају слуха. Тада сам некако и схватила да за мене у Београду нема више места. Супруг је одлучио да ће жртвовати своју каријеру, како би ми помогао да се лакше снађем. Нисмо много размишљали, отишли смо у Немачку.

Да ли сте знали немачки?

– Нико од нас није знао немачки језик, а ја сам течно говорила енглески и француски. Било је недоумица, али не и страха. Родитељи су били брижни и сматрали су да крећемо у авантуру која носи неизвесност и несигурност и зато их наша одлука није обрадовала. Међутим, издржали смо сва искушења и остали јаки.

Које су вас тешкоће дочекале у иностранству?

– Моја каријера у Немачкој била је посута трновитим ружама. Међутим, памтим само руже. Трње сам такорећи заборавила.

Колико често помоћ траже пацијенти из Србије?

– На свој рад гледам искључиво кроз то колико успешно лечим људе. Велики број оболелих из бивше Југославије, али и из читаве Европе, зове и тражи помоћ. Задовољна сам кад могу да им помогнем, макар саветом. Ипак, посебно сам осетљива на болеснике из Србије. Мој први пацијент из Србије био је 30-годишњи инжењер из Пожаревца. Дошао је са тешким обликом акутне лимфобластне леукемије. Примао је терапију цитостатика, прошао је четири циклуса и није било резултата. Да бих му спасла живот, преостало ми је једино да га хитно убацим у неку студију за нове лекове. Имала сам одличне контакте са колегама из Франкфурта и на моју молбу 2001. године убацили су га у студију за нови лек гливек. После терапије болест се потпуно повукла, па му је од немачког добровољног даваоца пресађена костна срж и више од 12 година ужива са породицом у свом новом животу.

Објавили сте 180 научних радова у најеминентнијим светским медицинским часописима (колеге широм планете су их цитирале 4.000 пута) и пре неколико година сте стекли титулу професора медицине.

– Још су само две жене, рођене Немице, са специјализацијама из хематологије и онкологије, стекле звање професора медицине. Недавно је уследило још једно признање за моју посвећеност послу, научном и истраживачком раду. Наиме, прва сам докторка православне вере која је икада постала директор у једној католичкој болници као што је „Малтезер Франзискус“ у Флензбургу. И то још по позиву Малтешког реда.

Како гласи ваш животни мото?

– Све материјалне вредности ми могу одузети и све могу да изгубим, али оно што је највредније код људског бића, оно што имам у глави, остаје само моје.

Између науке и деце

Надежда Басара је рођена 1957. године у Београду, где се и школовала. Као начелница функционалне дијагностике на хематологији Клиничког центра Србије 1997. године одлучила је да прихвати понуду из Немачке. Главни начелник трансплантационог центра на универзитетској клиници у Лајпцигу је постала 2005. године, а професор медицине почетком 2007. године. На позив Малтешког реда постала је и директор Интерне клинике у болници „Малтезер Франзискус“ у Флензбургу.

Професорка Басара је објавила више од 100 научних радова и извршила трансплантације на више од 1.800 тешко оболелих пацијената од разних хематолошких болести. Она је једна од пет професорки медицине у Хематолошком и Онколошком друштву Немачке. У жижу српске јавности доспела је пре неколико година, када је од најтежег вида апластичне анемије излечила Жељка Митровића, власника Пинк телевизије.

Удата је и има двоје деце. Син Вукашин је завршио електротехнички факултет у Дармштату и врстан је ватерполиста и кошаркаш. Ради као руководилац пројеката преноса енергије у фирми из Штутгарта. Кћерка Миљана је дипломирала на престижној музичкој академији у Фрајбургу и показала се непобедивом на такмичењима младих пијаниста Немачке. Тренутно завршава психологију у Улму и хоће да се посвети клиничко-психолошком и музичком лечењу болесника.

– Једино због чега жалим јесте што нисам више времена проводила са децом. Плашим се да сам прескочила неке тренутке њиховог одрастања, али срећом они тврде да немају шта да ми замере и на томе сам им захвална, каже др Басара.

(Вести онлајн)