Прочитај ми чланакЛежим у КЦ Србије већ 15 дана. Симптоми нису битни, али дијагнозе још нема. Избоцкали ме, исецкали, испревијали, сад чекамо резултате.
Фото: Ројтерс
Лежим у КЦ Србије већ 15 дана. Симптоми нису битни, али дијагнозе још нема. Избоцкали ме, исецкали, испревијали, сад чекамо резултате.
Док лежим у болничком кревету и клавирим шта ће да ми нађу, опасно се бринем за своје психичко здравље, јер ове услове треба преживети.
У истој постељини сам лежала 12 дана, јер нову немају да ми дају. Довијамо се кад луфтирамо собу јер на прозорима нема ручки. У купатилу, богу хвала, тушеви раде, о осталом не бих, огадићу вам све оброке. Сестре се довијају и кад нам мере притисак, апарати једва пумпају. Шта рећи, људи, осим – општа катастрофа. О храни би требало писати посебан текст, али немамо права да кукамо, досад нас ниједном нису отровали…
Ипак, ма колико ситуација била очајна, атмосфера у соби је супер. Црни хумор нас одржава! Радујемо се вечерњим визитама, кад лекари само провире у собу и побегну, битно је да смо живи. Срећом, ујутру нас студиозно посматрају, па већају шта ће даље.
Сестре ваде просек. Једна ради смену од 12 сати, сама на 30 пацијената. Овај непокретан, овај неурачунљив, овај надркетан, а она се ипак смеши и има реч утехе за сваког. Извињава ми се што ми пуцају вене и што ме боли кад ми да ињекцију. Бришу ми и сузе кад ме све муке стигну. Њима свака част. У ретким тренуцима одмора гвире у књижицу „Немачки за почетнике“ и маштају о бољем сутра. Јасно је и њима да овде ‘леба нема. У браду псују идеју да се зида нови КЦ и гледају како се око нас све распада. Срећа је да бар има игала и завоја, са браунилама су у дефициту, јавите министру. Кажите му и за постељину и купатила стара три деценије. Поздравља га екипа из собе 207.
