Прочитај ми чланакОво је сад мој дом- Србија! Сањам Сирију, надам се да ћу се једног дана вратити у моју Ал Раку, али до тада овде припадам и не одлазим никуд, не желим тај Запад о којем су сви причали, јер овде су ме прихватили као човека.
Фото: Експрес
Ово је сад мој дом- Србија! Сањам Сирију, надам се да ћу се једног дана вратити у моју Ал Раку, али до тада овде припадам и не одлазим никуд, не желим тај Запад о којем су сви причали, јер овде су ме прихватили као човека.
Дан превише леп за умирање, или баш такав – дан за умирање, ретко тих и спокојан, слутио је на зло…
– Све је личило на сиријску свакодневицу… Јутро без јаука, тутњаве минобацача и звиждуци снајперских зрна. Сећам се, пробудио сам се и дуго лежао у кревету гледајући кроз прозор, у сунце, слушајући тишину, надајући се да је свему крај – веровао је Хазир тог јутра, безмало заборављајући да град у којем је рођен, одрастао, планирао будућност, полако пада у руке бораца Исламске државе, улицу по улицу, ћошак по ћошак, корак по корак…
– Мајка је из дворишта позвала на доручак, одавно нисмо нас троје тако у миру, уз неке обичне приче доручковали заједно. Био сам срећан, можда последњи пут у животу тако искрено, суштински срећан, миран и спокојан.
(АП Пхото/Анмар Кхалил)
Снајпери ИСИС-а и очева смрт
У граду се ратовало, подмукло, снајперима, живот је вредео колико тај проклето тихи звук зрна испаљеног однекуд у срце или лобању…
Тог јутра, барем Хазиру, није личило на такво јутро, кад се поздравио с родитељима и кренуо на посао. Заправо, тамо где је некада радио. Данима није одлазио, није ни знао да ли мала двоспратница још постоји, шта је с људима у њој, има ли коме да оде…?
– Центар за старе и немоћне, запослио сам се у њему одмах по дипломирању андрагогије у Дамаску! Волео сам тај посао! Волео сам да поможаем старијима, тако сам учен, тако сам желео, заиста сам волео свој посао…- нажалост, није тог јутра прешао ни пола пута, три улице, кад је зазвонио мобилни, а са друге стране уплакан, хистеричан глас мајке…
– Одјурио сам назад кући, летео сам чини ми се, отац је још лежао на неколико метара од дрвене капије нашег дворишта, покривен белим платном, а мајка је клечала над њих и ридала из свег гласа…– нервозно пали цигарету, једну на другу скоро, трудећи се да не приметим колико му дрхте руке.
Крв је још натапала, каже, платно, желео је да приђе оцу, падне на колена, урликне из свег гласа, али…
– Мајка је скочила, угурала ме у двориште куће, рекла да је снајпер погодио оца како је сео на клупицу испод дрвета на малом путићу између кућа, и извадила нешто из појаса за струком- мој пасош, згужвану шаку новаца и само рекла: „Иди! Одмах иди, заклињем те“…
Бег из Сирије
Није имао времена да се опрости од оца. Ни од мајке, осим једног пољупца, овлаш тек, у гужви комшија који су се окупили у њиховом дворишту…
– Чика Таиб, први комшија, буквално ме је угурао у кола, његовог „форда“, неколико људи је већ седело у њему, и дао је гас пре него што сам успео још једанпут да се окренем…- тог тренутка, Хазиров живот је завршен, двадесет и шест година као да никада није постојало, као да је живео туђим животом који је остао недописан, недоречен…
(АП Пхото/Емрах Гурел)
– Пакао је тек почињао! Три месеца борбе за голу кожу, шиканирања и малтретирања кроз Турску, пловидба гуменим чамцем до обала Грчке, непрекидни маршеви ка Македонији, кроз њу, до границе са Србијом, без икаквих вести шта је с мајком, јесу ли сахранили оца, да ли је снајпер ископао још коју раку у нашем сокаку…- зачуђујући је то мир у његовом гласу. Није то тек мир, већ проклета помиреност човека са животом, оним што је остало од њега или би се могло назвати животом.
Није, вели, планирао никуд, већ ишао за гомилом! Бескрајно и бесциљно табанао водећи се њиховим причама о спасу на Западу, све до летошњих немира на Хоргошу, кад је мађарска полиција нахрупила на њих као на чопор дивљих паса. Без задршке и милости.
Фото: Тањуг
Судбински сусрет на мађарској граници
– Нашао сам се у самом гротлу! Једино што сам желео јесте да извучем што више људи, помогнем, учиним нешто да агонија престане…Како бих кога извукао, одвлачио сам до ваших из Црвеног крста и осталих који су били ту да нам помогну. Несвесно, постао сам нешто као карика између мог и вашег народа, што због познавања енглеског с којег сам преводио на арапски, што због моје струке, јер сам морао и као психолог да се нађем људима у шоку, хистерији, страху, неверици…- тог проклетог дана почиње сасвим други живот за младића лепих црта лица и угашених очију.
Неко из америчке хуманитарне организације приметио је одрпаног, прљавог и неугледног момка и видео у њему оно што хиљаде колометара избегличког пута нису могли да сатру- човека!
– Када се све мало смирило, ноћ се већ ближила, шатору је пришла девојка, представила се и замолила да пођем с њом! Ћутке сам, као по команди, учинио тако, већ навикнут да нам командују, да чине с нама шта им је воља, али је њен глас био другачији, израз лица је био другачији, обраћала ми се као човеку а не као броју, крпи…- и заиста, девојка, Српкиња која је радила за једну од хуманитарних организација, позвала га је да помогне, да ради свој посао заправо.
– Објаснио сам јој да осим превођења могу да водим рачуна о старима, као андрагог, наравно! Да водим рачуна о њиховом прихвату, том првом и најважнијем разговору током којег ће се опет осетити као људи, јер човек може све да изгуби и надокнади, али ако изгуби човека у себи, ако му то одузму, нема повратка…- мада је већ безмало годину дана у Србији, у миру, нечему најближе спокоју, нажалост, и даље без и једне речи о судбини мајке, но…
Фото: Експрес
– Ово је сад мој дом- Србија! Сањам Сирију, надам се да ћу се једног дана вратити мојој Ал Раки, али до тада овде припадам и не одлазим никуд, не желим тај Запад о којем су сви причали успут, јер овде су ме прихватили као човека, овде чине све да се тако осећам, овде је нешто налик корену и дому…- озари се заиста кад говори о Србији, о људима који нису зазирали од њега, који му нису у стерилним рукавицама пружали руку, који нису склањали децу страхујући да их „дивљак“ с истока не спопадне ил науди.
– Радим за ту хуманитарну органзацију, помажем у својој струци сународницима, живим на релацији Београд- Нови Сад- Шид, а имам и једног прелепог анђела чија ме љубав тера даље, даје снагу, тако да…– свог анђела чувара нашао је у Српкињи, колегиници по посвећењу и муци коју покушавају да ублаже невољницима који су прошли његовим стопама.
Заувек Србин
Волео би више од свега да зна шта је било с мајком, да јој јави да је жив, добро, на сигурном, у земљи добрих људи, у загрљају девојке која чини да јутра буду налик онима у Ал Раки, која је дуго, с миром посматрао кроз прозор, из постеље, чекајући да чује мајчин глас из дворишта…
– И ако не будем могао да останем овде део мене ће заувек бити Србин! Ако Бог да да се једнога дана вратим дому заједно с мојим анђелом, део Србије биће и у мом сокаку… Волим ове људе, сличне смо душе и сличне патње, само да…- знам, Хазир, ни реч да не кажеш знам. Само да тог дана на дрвеној капији буде и мајка, да заједно одете на очев гроб, исплачеш оно суза сачуваних за њега и поново прекорачиш праг…
– Можемо ли, молим те, о нечему другом сад! Молим те?! Да у тишини испијемо кафу и…– не да можемо, морамо пријатељу мој!
Нека те ни једна реч више не врати у онај дан, у то јутро превише лепо за умирање, кад су снајпери заверенички ћутали, све до једном…
