Прочитај ми чланак
Прекопаћемо Сарајево у потрази за нашим најмилијима који су свирепо убијени у овом граду почетком протеклог рата!
То је порука чланова Удружења породица несталих Сарајевско-романијске регије, пошто су пронађени посмртни остаци убијених Срба у сарајевском насељу Алипашино поље.
– Јасно је да смо на правом трагу, сада имамо отворено да прекопамо Сарајево уздуж и попреко – рекао је у среду председних Удружења Милан Мандић.
Локацију у насељу Алипашино поље, где су пронађени посмртни остаци, како се претпоставља, настрадалих Срба у Сарајеву 1992. године, обезбеђују припадници Федералног МУП. У Удружењу кажу да је врло могуће да је реч о посмртним остацима Слободана Самарџића, Стане Шеховац и осталих убијених Срба са овог подручја.
– То је сада заграђено и обележено место ратног злочина, које 24 часа чува федерална полиција – казао је Мандић.
Удружење, заједно са представницима Института за нестале БиХ, трага за око 40 српских жртава које су страдале на локацији данашњег Булевара Меше Селимовића, међу којима су и Чедо Крајишник са Мојмила, Божо Мандић из Неџарића, Анђелко Кулина… Проналазак посмртних остатака на Алипашином пољу потврђује да постоји низ појединачних и масовних гробница у Сарајеву и да очигледно нема политичке нити друге спремности да то на адекватан начин буде решено – рекао је шеф Тима за координацију активности истраживања ратних злочина и тражење несталих РС Сташа Кошарац.
ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ТРАЖИ СУПРУГА
МИЛЕНА Кулина, која већ 20 година безуспешно покушава да пронађе посмртне остатке свог супруга Анђелка, рекла је да су три униформисана муслиманска војника њеног мужа одвела на “информативни разговор” 20. маја 1992. године и од тада му се губи сваки траг.
– Ово је жалосно, али ја се и даље надам да ћу пронаћи свог мужа и да ћу га достојно сахранити – рекла је Милена.
– Српска и њени представници у континуитету указују на чињеницу да је српски народ страдао у Сарајеву и у континуитету имамо негацију тога из Сарајева. Управо Влада ФБиХ не поштује одлуку Дома за људска права БиХ да апелантима морају дати одговор на који су начин страдали њихови најближи чланови породице – упозорио је Кошарац.
Председник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Српске Недељко Митровић рекао је да се поуздано зна да су из такозваних санитарних разлога после рата измештане гробнице из урбаног дела Сарајева и још није познато где се сада налазе.
– Најбољи пример је случај осморице војника из Великог парка. Видећемо шта ће показати идентификација. Из искуства знамо да је било и подвала, кривог навођења, погрешних података – рекао је Митровић и додао да би идентификацаја пронађених посмртних остатака могла да потраје дуго, као и у досадашњим случајевима, ако је циљ да се не открије о коме је реч.
Миленко Арсенијевић, који од 1992. године тражи брата, рекао је да је његов брат, тада запослен у “Апотекама Сарајево”, одведен испред стана у непознатом правцу.
– Телефоном ми је анонимно дојављено да су ми брата одвели људи озлоглашеног сарајевског криминалца Јусуфа Јуке Празине, и притворили га у Железничко-индустријску школу у Бућа потоку – рекао је Миленко.
Он је нагласио да су бошњачки војници, како му је касније дојављено, његовог брата тукли све време привођења, а да га је на крају наводно убио Ром, извесни Заим Рамић, што је, такође, сазнао путем анонимног телефонског позива.
ПРИВАТНИ ЗАТВОРИ
У НАСЕЉУ Алипашино поље, тврди Мандић, заточене Србе држали су у кафићу “Борсалино” и продавници “Конзум”, а још неколико градских подрума било је претворено у приватне затворе у којима су се муслимански “хероји” иживљавали над српским становништвом, над нејачи, старцима и женама.
Злочин над злочинима вршен је у “Борсалину”, где су држали затворено и по 200 људи, које су затим убијали и закопавали, а после рата њихова тела преносили на разна места.
– Пример за то је Анђелко Симанић, који је убијен у Бућа потоку у Сарајеву, а његови остаци нађени у Зеници – рекао је Мандић.
(Новости)
