Прочитај ми чланакУ једном демократском друштву правнообавезна вакцинација може бити искључиво и само последње средство, искоришћено тек када сва друга медицинска средства недвосмислено затаје
ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Поштовани,
I
Онај ко жели да уведе правнообавезну вакцинацију под претњом казненог прогона најнепосредније доводи у питање следећа права и слободе човека гарантоване Уставом РС:
а) достојанство човека (члан 23.);
б) неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25. став 1.);
в) право на самоодлучивање које произилази из пословне способности (члан 37. став 2.)
Под следећим додатним околностима доводе се у питање и:
а) право на живот (члан 24.) – ако су контраиндикације вакцине учестале и опасне;
б) излагање мучењу, нечовечном поступању и подвргавање медицинском експерименту без пристанка (члан 25. став 2.) – ако вакцина није прошла све уобичајене фазе у тестирању па се њена примена може изједначити са медицинским експериментом;
в) право на рад (чл. 60.) – ако се обављање одређених послова услови вакцинацијом;
г) слобода савести, мисли и вероисповести (члан 43.) – ако се обавеза вакцинације коси са верским убеђењем или светоназором; и
д) родитељско право (члан 65.) – ако је уведена обавезна вакцинација деце.
Устав РС и Овиједо конвенција СЕ налажу оном ко жели да уведе правнообавезну вакцинацију да одговори на читав низ питања. На првом месту она мора бити крајње нужна и неизбежна (тзв. начело ultima ratio – нити једно друго решење не долази у обзир), стварно спроводљива (начело забране дискриминације – оно што не може да се у потпуности спроведе води дискриминацији оних који су успешно захваћени мером, а привилеговању оних који су се „извукли“) и кристално јасно и апсолутно недвосмислено да је одговарајуће (начело пропорционалности – мера мора бити одговарајућа циљу који жели да се постигне) сврси – заштити јавног здравља.
Другим речима, једна либерална правна држава оправдање овако драстичног уплива у право одраслог и пословно способног појединца на самостално одлучивање може да нађе само док је опасност болести против које се вакцинише изузетно велика и најнепосредније прети, а неки други, мање инвазиван, начин за њено отклањање не постоји. При свему овоме ограничење права и слобода мора бити сразмерно циљу због којег се спроводи.
У једном демократском друштву правнообавезна вакцинација може бити искључиво и само последње средство, искоришћено тек када сва друга медицинска средства недвосмислено затаје. Једина могућност да се уведе правнообавезујућа вакцинација јесте да се без изузетка и потпуном извесношћу утврди да се одлуком да се не вакцинише сво становништво без оправдања тешко нарушава јавно здравље.
Апсолутно не постоји могућност да се у српском правном поретку нађе основ или оправдање за вакцинацију која би се спроводила физичком принудом.
Нарочито би било недопустиво, осим што би било правно неосновано, принудно вакцинисање деце, какво је најављивао бивши министар просвете, јер би водило до њиховог двоструког трауматизовања. Прво зато што би се они морали насилно одвојити од родитеља и друго зато што би их тада неки страни људи који би добили привремено старатељство над њима, насилно убадали иглом.
Исто вреди и за избацивање деце из школе која нису вакцинисана. И такви акти би сигурно водили трауматизовању деце јер би били везани са физичком забраном деци да уђу у објекат школе, или, још горе, њиховим физичким избацивањем напоље, ако уопште успеју да у њу уђу.
Ови закључци посебно добијају на тежини ако смо свесни да се суочавамо са болешћу о којој толико мало знамо да сваки озбиљан стручњак тешко може да гарантује постојање неке њене карактеристике. Само једна њена карактеристика је сигурна: она ће постати ендемска болест и ми ћемо морати да научимо да живимо са њом.
Нарочито је важно нагласити да се апсолутно све вакцине против КОВИД-19 развијају у временској оскудици, скраћивањем различитих фаза у тестирању, а већина употребом нових, до сада неопробаних технологија, што сваког иоле разумног човека сасвим оправдано доводи у ситуацију да постави, не она уобичајена, већ нарочита и посебна питања у вези са њиховим квалитетом и безбедношћу.
На посебну опрезност наводе нас већи број присутних индиција, од којих су најснажније организовање симулације пандемије (EVENT 201) два месеца пре њеног избијања, куповина акција произвођача вакцина и платформи за интернет трговину непосредно пре кризе и патенти за примену нанотехнологија у вакцинама, које толико снажно указују да ова здравствена криза није само продукт природних законитости.
II
Осим горе наведених правнодогматских аргумената посебно скрећемо пажњу и на два најважнија правнополитичка аргумента против правне обавезности сваке вакцинације.
Највећа препрека здравог разума свакој правнообавезујућој вакцинацији јесте природа односа који постоји у здравственој делатности. Однос пацијента и здравственог особља је увек и изнад свега био и остао однос поверења. Као што се не исповедамо код свештеника који исприча наше грехе пред целом парохијом, или не ангажујемо адвоката који изнесе стање нашег случаја противној страни у спору, тако се не лечимо код лекара коме не верујемо. Како веровати лекару којег је држава казненом принудом претворила у доушника који мора да пријави наше сумње, стрепње и бриге у вези са квалитетом и безбедношћу вакцине здравственој инспекцији? Да ли је могуће створити и одржавати однос поверења под претњом казнене принуде? Одговор се сам намеће: нити једна савест се није ослободила на силу.
Нажалост, то тешко стечено поверење народа у здравство је већ проћердано 2009. године када је српска власт прошли пут покушала да уведе општу ванредну вакцинацију. Услед спреге хистеричних и апокалиптичних информација о обиму и опасности од болести са сумњивим материјалним утицајем фармацеутске мафије у набавци вакцине, она је пропала. Главна последица овог колико штеточинског толико и криминалног поступка је изневерено поверење народа у једну сасвим разумну и давно проверену методу спречавања ширења заразних болести: имунизацију вакцином.
Сада, када би требало све снаге усредсредити на успостављање тог срушеног поверења једном широком кампањом разумне, одмерене и сталожене здравствене комуникације са грађанима, она се прескаче и поново се покушава да се на брзину реши проблем обољења које ће, сада је то сасвим извесно, постати ендемско.
Разумна епидемиологија, лишена бурних емоција и ерупција вашарске речитости, врло добро зна да је свака епидемија, а нарочито она нових и непознатих болести, у првом реду политички, затим друштвени и привредни, па тек онда здравствени феномен. Оне су, слично економским или друштвеним кризама, системске несреће. То значи да су сложене, имају више узрока и условљење су далеко више међуделовањем сила, како у друштвеном и економском, тако и у природном окружењу. Стога се она мора најпре решавати мерама из области социјалне и економске политике које ће узети у обзир две необориве чињенице. Прва је да борба против КОВИД-19 неће бити добијена краткорочним технолошким решењима, зато што она раздвајају биолошке од друштвених и економских димензија епидемије – не постоји толико добро семе да ће да никне на голој земљи. Друга је да ће она бити побеђена само колективним мерама основаним на сазнању о томе како силе природе, друштвена структура и императиви економског система утичу на дистрибуцију болести у различитим географским, демографским и социјалним слојевима српског друштва, а не индивидуалним, једнако скројеним за све. Из овога произилази да се свеопшта правнообавезујућа вакцинација коси са чињеницом да су различити појединци, различити слојеви становништва, различите друштвене групе и различити региони (као и исти појединци, слојеви становништва, групе или региони земље али у различитим друштвеним, радним или животним окружењима) различито угрожени, па и одлука о оваквој вакцинацији нужно мора бити погрешна.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 5, 2020
Крајње је време да се схвати да ће битка са КОВИД-19 бити маратон. Свака здравствена политика која претендује да једну овакву трку реши спринтерским методама, демонстрира да уопште није упозната са сложеношћу проблема и у старту је осуђена на пропаст.
За почетак српске власти би требало да крену од старе лекарске изреке: немој да лечиш болест док не утврдиш које је врсте.
ПОТПИСНИЦИ (АЗБУЧНИМ РЕДОМ):
-
- Др Радомир Батуран
- Проф. др Драгиша Бојовић
- Проф. др Павле Ботић
- Проф. др Слободан Владушић
- Срђан Воларевић, књижевник
- Проф. др Игор Вуковић
- Проф. др Љубиша Деспотовић
- Др Владимир Димитријевић
- Проф. др Александар Б. Ђикић
- Др Гордана Живковић
- Богдан Златић, филмски критичар
- Раде Јанковић, правник и књижевник
- Др Слободан Јанковић
- Др Јован Јањић, културолог
- Југослав Кипријановић, уредник српске Интернет странице Светског конгреса породица
- Др Марта Ковачевић
- Проф. др Милош Ковић
- Проф. др Часлав Копривица
- Мр Драган Крсмановић, пуковник авијације у пензији
- Александар Лазић, „Стање ствари“
- Милан Лекић
- Проф. др Александар Липковски
- Никола Маловић, књижевник
- Мирослав Маравић, књижевник
- Никола Милованчев, правник и историчар
- Проф. др Дејан Мировић
- Хаџи Братислав Николић, православни публициста и сценариста
- Проф. др Слободан Орловић
- Проф. др Марко Павловић
- Жељко Перовић, књижевник
- Душко М. Петровић, књижевник
- Мирослава Д. Петровић
- Академик Предраг Пипер
- Проф. др Светозар Поштић
- Др Душан Пророковић
- Др Слободан Рељић, социолог и новинар
- Проф. др Бранислав Ристивојевић
- Прим. др Милан Рогановић
- Др Миломир Степић
- Хаџи Слободан Стојичевић, правник и публициста
- Проф. др Срђа Трифковић
- Ненад Ћурковић, публициста
- Драган Хамовић, књижевник
- Проф. др Ђорђе Чантрак
- Проф. др Зоран Чворовић
- Борисав Челиковић, историчар
- Проф. др Љиљана Чолић
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 5, 2020
