Ако је катастрофални пројекат СФРЈ настао противприродним блудом у Јајцу 1943. године не знам шта ће испасти од страначких оргија и перверзије са бирачким телом 2016. године, у којима невиних свакако нема. Иста рециклирана лица гледамо већ 26 година од почетка посткомунистичког вишестраначја, где је промискуитетно у коалицији био свако са сваким.

Знамо сви ко ће номинално победити на општим изборима 2016, али знамо и ко ће изгубити. Изгубиће народ али изгубиће и кандидовани политичари. У оваквом пропорциjалном изборном систему са Д“Oнтовом формулом тј. паразитског страначког надметања, прљавих игара, кокетириња и таљења, народ губи. И то најпре из разлога што народ нема свог представника за кога је гласао именом и презименом слично као што је у системима представничке демократије Швајцарске или грчког полиса, а нити пак његова изабрана странка заступа предложени програм који уместо да је стабилан и визионарски, итекако је флуидан, прагматичан, популистички, саобразан финансијерима и иностраним центрима моћи.

Закон о избору народних посланика јасно каже да је подносилац листе слободан да са поднете листе одреди ко добија мандат независно од редног броја на листи и без јасних критеријума. На тај начин се крши непосредно изражена воља бирача на изборима и губи непосредност избора, јер између бирача и парламента посредују политичке партије које састављају листе и одређују редослед кандидата пре избора а након избора одлучују ко добија мандат и улази у парламент.

Политичари уистину губе јер њихове кадрове, политику, кампању не подржава око 50% грађана Србије уписаних у бирачки списак, који не изађу на изборе. Политичари губе и од свих Срба који су приморани на социјалну емиграцију, фенси избеглиштво и принудни рад за парче хлеба, бољи и достојанственији живот у уређенијој држави коју јој нису пружили њени властодршци у последњих 26 година.

Исти они одлично лове у мутном и пливају по жабокречини јер им је образ као ђон, карактери флуиднији од љиге, перцепција жабе и жељене мушице испред носа, ниских интереса а превеликих апетита и сујете недораслих умова, једино оспособљених интелигенцијом за „парењем“. Чим неко мало заталаса тај брлог, муљ и забокречину друштвеног живота тај мора бити избачен јер је „мала бара пуна крокодила“.

Нажалост, резултат свега тога је да су они најбољи отишла ван земље или у земљу.

Политика у Србији 2016. је као тамни вилајет – ко уђе у њу кајаће се, ко не уђе кајаће се. Једно је сигурно, ко год да се ових 26 година бавио политиком, добро се обогатио и спровео свој интерес како на проевропској причи тако и на пронационалној и проруској идеологији.

Ипак бирачко право осим што је Уставом загарантовано право, као вид народне суверености и дефиниције државе као опште воље народа по Жан Жак Русо-у , те с тога и подржавам велику већину да оствари то своје не само грађанско право него и својеврсну обавезу. Ипак не придајем велики значај трећим бесмисленим изборима за последње 4 године, а којима се „краде држава„ и народне паре пореских обвезника а који не доносе ништа конкретно.

 

О АУТОРУ

Стефан Стефановић је мастер студент на Правном факултету.

Слобин министар информисања, Велики брат српских медија, спасилац из Фекетића, осим грандиозног ега, медијске слике неприкосновеног штребера, психопатолошког осмеха о коме би вештаци неуропсихијатрије имали шта да кажу, није нимало наивно прогласио изборе баш сад кад му популарност опада, када ће после 4 године у којима ништа није урадио добити још 4 године да не само не уради ништа, него и још више доведе земљу до пропасти.

Демагог и отац лажи чије неистине о реформама, просперитету и инвестицијама почињу да схватају и страначки ботови који после бајатог сендвича и даље остају гладни, па чак и просечан човек почиње да сумња у неприкосновеност распиривача националне мржње и ратног хушкача који постаје „помиритељ“ и понизни апологета измишљеног геноцида, наводни Европљанин и ученик протестантског капитализма Макса Вебера а до јуче просвећеног само песмама Баје Малог Книнџе и Геџе.

Тај исти чије се име не сме поменути, очигледно није случајно изабрао да редовни локални избори буду баш на дан, кад су парламентарни избори иако никаквог логичног објашњења нити државног разлога нема за то јер су парламентарни избори били пре 2 године.

У питању је манипулација републичког нивоа политике над локалним, јер су локални избори једино колико-толико шанса народа. Ако је број 1 Александар Вучић листа за Косјерић, број 2 Ивица Дачић листа за Драгодол, број 2 Бојан Пајтић листа за Бабушницу а број 4 Борис Тадић листа за Котешицу итд. итд. стварно не знам шта су ти људи конкретно урадили за за места кад их људи гласају по имену и то за локалну власт?! У реду је да Бабушница, Котешица, Тулари или пак Ниш, Горњи Милановац, Пирот и Сомбор гласају на парламентарним изборима за носиоце ових странака али какве они имају везе са локалним местима. (Симптоматично је и то да је већина посланика из Београда и Новог Сада, док 72 општине од укупно 150 општина у Србији немају уопште представнике у републичком парламенту. Тачније 1.584.304. становника није представљено у скупштини Србије. )

Исто тако тужна је и једначина подела Срба на Србе где је 100 људи = 100 ћуди = 200 политичких партија. Иако заиста сваки народ заслужује власт која му следује, и да очигледно какав је народ власт не може ни бити боља, ипак овај народ је врло тешко вредносно одредив и као целина и као појединци, јер динамика издаје и јунаштва, греха и врлине, добра и зла и унутрашњих превирања у Срба, најбоље је литерарно приказао Достојевски. Да не одем у песимизам или ничим изазван оптимизам, рекао бих да постоји у нама и оно неко чудо које проради кад је најтеже, трачак наде неугасиве, зрно соли неосољиве, недокучивог прста Божјег, када из пепела личног или националног васкрсавамо у победи. То је она Ђорђевићева тројка у последњој секунди за преокрет и тријумф, то је она упорност Новака Ђоковића коме држава није дала ни један динар, то је она Колубарска битка и офанзива која је уследела након повлачења под командом Живојина Мишића, то је она Албанска голгота и Солунски васкрс у Првом светском рату!

Тако да, смртници по Србији са личном картом и правом гласом, слободни људи који храбро мисле, могу нешто остварити само на тим локалним изборима у првом реду кроз независну грађански иницијативу и истински неокаљани патриотски корпус.

Једино уједињење поштених патриотских покрета, вредних грађанских иницијатива, некомпромитованих демократа, успешних предузетника, културних радника, независних интелектуалаца и поштених Сељака са велико „С“, може урадити нешто добро. И то првенствено мислим на локалне изборе, на републици су карте већ подељене и улози расподељени. Заиста, све се свело на оно Кјеркегорово „Или-или“, „Уједињење или смрт“, слога или пропаст.

Трагични јунак косовске мисли Његош каже: – „Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке“. А ако је српски народ по владици Николају: „Жив организам састављен од предака, садашњег народа и будућих поколења“, за ту Србију се вреди борити!

Извор: Србин.инфо

Ознаке: бирачки спискови, изборни систем, локални избори, парламентарни избори, СРБИН.инфо, Стефан Стефановић