У Србији се, изгледа, више ништа не руши метафорично — руши се стварно. Падају плафони у школама, надстрешнице у градовима, стандарди у образовању и поверење у институције. А држава? Ћути или напада оне који траже одговоре. Док се званичници баве дневном политиком и медијским наступима, грађани живе у земљи у којој се у школу не улази без страха, на улици се може страдати од инфраструктуре, а студенти су приморани да блокирају факултете да би неко надлежан у овој земљи почео да ради свој посао.

Најтрагичнији догађај који је у најбуквалнијем смислу разобличио све слабости система догодио се у Новом Саду када се на једном јавном простору срушила надстрешница и усмртила 16 људи. Документација о извођењу радова, одговорност надзорних органа и питање ко је потписао технички пријем те конструкције остали су у магли бирократских фраза и преусмеравања кривице.

Ова трагедија  је последица хроничног немара, одсуства контроле, корупције у јавним набавкама и потпуног урушавања одговорности у систему.

Само неколико дана након тога, у селу Сараново, део плафона у учионици Основне школе „Карађорђе“ пао је на место где седе деца. Школа је реновирана пре четири месеца. Срећом, нико није повређен — али ако чекамо да буде жртава да бисмо реаговали, онда већ јесмо жртве.

Да ствар буде гора, како тврди локални узбуњивач, реконструкција је изведена површно и без икакве стварне контроле. И ово није изолован случај. Према подацима Савеза учитеља, преко 40% школских објеката у Србији има бар један облик конструктивног или техничког проблема — од небезбедних улазних врата до неисправних електроинсталација.

У истом тренутку, широм земље, студенти блокирају наставу и факултете. Протестују јер не желе да живе у држави где не постоје поштовања закона и правде, где институције не раде ништа осим што се баве корупцијом, јер им се укидају права, повећавају трошкови, професори су им потцењени, јер студирају у условима недостојним било које озбиљне државе. Зграде се распадају, опрема је дотрајала, а односи унутар академске заједнице све више личе на ауторитарну пирамиду.

Држава, уместо да разговара, посматра. Или што је још горе — омаловажава. У таквом окружењу, свако ко подигне глас — било професор, родитељ или студент — постаје проблем.

• Према подацима Завода за статистику, у последњих пет година број озбиљних повреда у јавним установама порастао је за 18%.

• Извештај ДРИ за 2023. годину указује да је 61% јавних уговора у области изградње и реконструкције имало неправилности.

• У протеклој деценији, у више од 200 школа широм Србије пријављене су структурне или безбедносне аномалије, али је тек у 32 случаја извршена комплетна санација.

Све то говори да нема говора о појединачним „грешкама“. Овде је реч о системској патологији у којој се немар институционализује, а одговорност нестане чим се угаси камера.

Када се конструкција сруши и убије људе, а држава не зна ни ко је одговоран — то није несрећа, то је капитулација институција. Када се деца шаљу у школске зграде које се распадају, а нико не сноси последице — то није случајност, то је презир према животу. Када студенти моле за боље образовање и не добијају чак ни одговор — то није протест, то је вапај.

Систем који не може да заштити људе од сопствених јавних објеката више не заслужује ни поверење, ни ћутање.

Ознаке: настрешњица, пао кров у школи, сараново