Прочитај ми чланак

Отрежњујућа прича пара који је напустио БГ и отишао на село

0

Ово је отрежњујућа прича младог пара који је одлучио да побегне од смога и загађења.

Само се једног дана спакујеш, напустиш све и одеш да чуваш овце. Баш такав сценарио жеља је многих житеља градова, који су уморни од гужве, стреса и загађења. Дамјан Добрила (35) и његова вереница су урадили баш то – напустили су Београд и преселили се у забачено село Доброселица на обронцима Златара.

Фото: Дамјан Добрила/Приватна архива

Када се ујутру пробуди и погледа кроз прозор, Дамјану дође да заплаче од среће. Широко пространство, величанствена зелена брда и чиста дивљина постали су његов нови дом.

Овај ИТ стручњак је дете асфалта, одрастао је у блоку 45 на Новом Београду. Али, одувек је маштао да оде у природу и живи једноставним животом. То је коначно и спровео у дело, заједно са својом вереницом, Ужичанком која већ 15 година живи у престоници.

„Схватио сам колико црних мисли и брига сам имао само зато што сам био у граду. Колико пута сам у току дана помислио на ваздух и воду. Корона нам је помогла да схватимо да то неће бити страшно. Кад смо остали затворени у кући и упућени једно на друго, схватили смо да бисмо у таквој изолацији били и на селу – само што кад бисмо изашли видели бисмо рај“, прича Дамјан за Нова.рс.

Открио нам је како је изгледало његово дуго прижељкивано бекство из града.

Повратак у дедовину

Фото: Дамјан Добрила/Приватна архива

„Сви моји пријатељи су о томе маштали. Нама је то већ пет, шест година у глави, а пре две, три смо почели да гледамо – обилазили смо Србију, планирајући да узмемо нешто ближе Београду. Гледали смо нека имања на Руднику, а међу првима смо гледали чак и Космај. Онда смо схватили да где год да одемо је то више неко викенд насеље, неки такав осећај, да није то – то. Нема нигде зимзелене шуме, није то права природа која је дивља“, говори Дамјан.

„Драстично су различите цене и нема никаквих правила. На Руднику смо пре пет година гледали имања која су имала релативно пристоју кућу са пар хектара. А сада смо од локалаца сазнали да је неки локални бизнисмен купио гомилу имања за три, пет хиљада евра, а продаје их за 15, 20 хиљада. У источној Србији, и даље се могу наћи имања за пет хиљада евра, док је на Златибору неупоредиво скупље. По ару се продаје, не на хектар“, додаје.

Са пријатељима је имао идеју да купе засеок и оснују породице на својим имањима на селу. Међутим, до тога није дошло.

„Све је већ било у преговорима, али смо одустали од тога. Увек би испало да то није баш као што пише у огласу, да није власнички сређено. На крају сам рекао – ово је пета година да смо у тражењу, ја ове године нећу пропустити башту, по коју год цену“, прича нам.

Онда су се сетили опције која им је увек била „испред носа“, али им је деловала превише екстремно – Доброселица, забачено село у којој се налази дедовина Дамјанове супруге. Ту се налазила стара кућа коју су њени родитељи уредили, са два хектара земљишта.

„Село је мало удаљено од магистрале, преко брда, далеко је од Златибора који је нажалост сада свима добро познат. Ми смо према Златару, а сви нас упозоравају на зиму. Кажу нам да купимо друга кола, наводе шта све нећемо моћи… На крају смо преломили – морамо да пробамо. Отворено смо рекли: ако презимимо зиму, свака част. Али нема везе, нећемо се оптерећивати, нико ништа није потписао да мора“, шали се Дамјан.

Борба са ветрењачама

Дамјан је тек стигао у Доброселицу, али не гледа иза рамена. Град га је уморио, иако је покушавао да се бори за Београд који би био здравије место за живот. Као еколошки активиста, учестовао је у акцијама за Савски натпис, а када се преселио у Мирјево, стално је пријављивао депонију на Мирјевском потоку.

„Отерало ме буквално то како је било на Мирјеву – колико је често смрдела Винча, колико често отворим прозор и удишем нешто што нико не треба да удише. Размишљали смо: док смо ту, боримо се да се нешто мало промени. Сестра ми живи у Словенији, па сам видео како тотално другачије може град да функционише. Воду смо почели да филтрирамо, почели смо да размишљамо о куповини пречишћевача ваздуха – онда сам схватио да се затварам у кутију. Остало је да ставим балон на главу и да дишем чист кисеоник из боце“, огорчено говори Дамјан.

Једна од његових малих акција га је мотивисала да преломи и коначно збрише из Београда.

„Стално сам пријављивао километарску депонију на Мирјевском потоку. Пријавим, па ништа. На крају је инспекторка изашла на терен. Када само отишао тамо, пришао ми је шеф оближњег градилишта и питао ме да ли сам тај који је пријављивао. Онда ми је испричао шта се десило. Инспекторка је погледала депонију, а нико од градилишта око потока није имао дозволу, већ је он био једини који је легално све урадио. Она је дошла код њих и њима наплатила казну. Били су легални, па је она закључила да су направили депонију. Тада сам схватио да правим штету људима. То је био крај – престао сам да пријављујем и да се надам да ћу нешто тако постићи“, признаје.

Најзад, Дамјан каже да га је дотукла најава да ће Мирјевски поток ставити у цев – каже да му је тада било јасно да ће град добити рат против природе. Поток ће коначно постати канализација, баш као што су хтели.

„Страшно ми је што на видику у наредних пет година не видим инвестиције, рецимо у колекторе отпадне воде. Мислим да је то најгоре у Београду – два милиона људи директно сипа све у Саву и Дунав. То не постоји нигде у Европи. Увек сам оптимиста, може то да се преокрене, јер су се преокретали и други градови након што су направили еколошки хаос. Али за следећих 10 година то не видим“, каже Дамјан, додавши да је био истрајан да му деца не удишу београдски ваздух „макар их водио до школе 10 километара“.

Фото: Дамјан Добрила/Приватна архива

Једноставан живот

Дамјан говори да је Доброселица предивно село, али да је просечна старост становника 80 година. Такође каже да се само једна млада породица вратила у село.

Приметио је да је црква обновљена, али школе нема – јер нема ни деце. Ту су само рушевине.

„Преко улице где је црква је школа коју је неко пре 10 или 15 година затворио тако што је оставио отворена врата и прозоре, а дневници су по пода. Изгледа као да је бомба пала. Без икакве процедуре су пустили то да пропада“, описује.

Ипак, све друго је толико лепо да одузима дах, а заволели су и физички рад, којег на селу има у изобиљу.

„По цео дан проводим у физичком раду. Баш ми је било смешно што сам истрчао полумаратон у граду, а овде људи који су нам помагали сваки дан ураде посао који је еквивалент три маратона до подне, па попију кафицу и наставе. У граду плаћам теретану да бих се одморио и да би ми мишићи бии океј, а овде то радим за себе“, прича нам.

Пре пресељења су похађали радионице пермакултуре – начин узграјања биљака без обрађивања земље и коришћења хемикалија.

„Пробаћемо то ове године, купили смо старе сорте семена. То је више доступно него што сам мислио. Кад смо кренули, сви хоће да помогну, отварају се врата. На крају мислим да ће то да нас и задржи овде. Толико смо то одлагали, а сад видим да смо добили ветар у леђа са свих страна“, каже Дамјан.

Људи које су упознали на тим радионицама су их додатно мотивисали.

„Схватили смо колико је тешко, али и колико је лепо. У очима и осмеху сам видео шта им се дешава у глави. Можда су им жуљеви на рукама, можда су проплакали прву зиму, али видим да су постигли то што су хтели. И уопште нису изоловани од својих пријатеља и породица“, открива нам.

Фото: Дамјан Добрила/Приватна архива

Визија срећне будућности

Дамјан и његова вереница желе да се баве екотуризмом, а покушаће да добију средства од НГО организација из Европе.

„Желимо да ставимо неколико блатних, еколошких кућица на имање и да имамо стару, стандардну башту која се оре како се орало раније. Али и да имамо ту експерименталну, пермакултурну башту на којој показујемо предности и мане узгајања култура без обрађивања и прскања“, каже нам.

Верује да они нису усамљени у свом подухвату освајања села.

„Имам наду да ће се људи враћати на село. Гледајући ИТ кругове, сви имају жељу за тим. Сви су у фазону: ‘Само што нисам преломио, ево само да продам стан’. Тако да, чини ми се да је то талас који се не види, али је већ кренуо“, сматра Дамјан.

Најзад, има јасну поруку за све који имају сличну идеју, али можда још увек немају довољно храбрости да напусте град.

„Пет година сам био у фази где сам вртео да ли би могло или не би могло и процењивао ризике. Смешно звучи, али моја порука је – једном се живи, пробајте. Може да се оде на месец дана, да се изнајми викендица. Довољно је да то осетиш. Рецимо, ја никад нисам био неко ко рано устаје, а сада се будим два сата пре аларма. Ако ти тако одреагује организам – да си срећан што се будиш у хладном и мотивише те што је около предивно, ту нема шта да се мисли“, закључује Дамјан Добрила.