Прочитај ми чланак
(Телеграф.рс)
Јовица Стефановић Рамбо у 37. години живи као бескућник, спава у парку, храни се у Црвеном крсту и заради понешто од чувања паркића. И тако сиромашан помаже болесном оцу, који га је брутално тукао.
Јовицу Стефановића Рамба (37) знају многи Пожаревљани, јер га свакодневно срећу у центру града. Међутим, мало ко од њих зна с каквим се све проблемима овај њихов суграђанин суочавао за време свог одрастања, а који га ни данас не мимоилазе.
– Мајка ме напустила као малог и преудала се у Смедереву. Остао сам сам с оцем алкохоличарем, који ми је ускраћивао храну и тукао ме чиме стигне − лопатом, жарачем, гајтаном, песницама… Од осме године живео сам у хранитељским породицама, а касније по домовима широм Србије – прича Јовица.
Када је напунио 18 година и постао пунолетан, морао је да се исели из Дома. Пошто није имао куда, вратио се код оца.
– Запослио сам се у Центру за живинарство, где сам пет година радио, а онда је та фирма пропала. Отац ми је узимао плату да би куповао алкохол и тада ме је пијан тукао као некад кад сам био дете лопатом и гајтаном. Једном ме је претукао врелим жарачем, тако да сам свуда по телу имао опекотине. Неколико пута ударао ме је чекићем по телу и глави, да би ме на крају избацио из куће – каже Јовица.
Због траума и стресова, без посла и крова над главом, Јовица је једно време провео на Одељењу психијатрије пожаревачке болнице.
– Сад примам социјалну помоћ од 6.500 динара и храним се у Црвеном крсту, а успевам да зарадим и неки динар, чувајући дечји паркић у центру града – наставља он. Најгоре му је што нема ни нужни смештај, иако га је тражио од града, па лети спава у парку, а зими по подрумима и напуштеним зградама.
Помоћник градоначелника Драган Ћурчија каже да ће учинити све да помогне Јовици.
– Јовицу знам од раније, добар је човек и напаћена душа. Лично, нисам надлежан за питање нужног смештаја, али ћу његов захтев проследити градоначелнику и Градском већу, јер њему по закону следује нужни смештај, пошто прима социјалну помоћ – каже Ћурчија.
Док му се не обезбеди било какав кров над главом, Јовица ће и даље спавати на клупи у парку, покривајући се новинама. Иако је много пропатио, каже да не мрзи ни мајку која га је напустила, ни оца који га је брутално тукао.
– Отац ми је постао тежак инвалид, јер су му ампутирали обе ноге и креће се у инвалидским колицима. Мајка, такође, живи у бедним условима код своје мајке у Смедереву и издржава се од социјалне помоћи. И поред свега што су ми у животу лоше учинили, не мрзим их и не осуђујем. Чим се скућим, намеравам да им бар мало помогнем, јер ми је жао да се и под старе дане злопате – каже на крају овај племенити човек.
