Mарија Колашинац (23) из Нове Вароши је после првог сусрета знала да ће јој Стефан Моровић (23) из Херцег Новог бити муж, што је одмах и рекла свом најбољем пријатељу на литургији у цркви. И Стефан је после три дана забављања са њом предосећао да поред себе има своју будућу жену.

У цркви су се венчали пре две године, када су имали по 21 годину, а свадбу за породицу и пријатеље планирају да организују следеће године. Прво брачно путовање, медени месец, провели су на Косову и Метохији.

Пошто су обоје студенти, још увек живе у Студентском граду, хране се у мензи и полажу испите.

Одатле је на венчање у цркву Светог Козме и Дамјана и кренула групица од дванаесторо сватова, коју су чинили њихови кумови, сестре и браћа.

Од дипломе на Економском факултету у Београду дели их свега неколико испита, а како кажу за Приче са душом, после венчања постали су значајно продуктивнији у учењу и напредовању на факултету.

– Људи сматрају да је брак оков за људе, на њега се у нашим годинама гледа у негативном смислу, а верујте да сам ја после нашег венчања осетила праву слободу, коју вам не умем описати. Брак ми је донео полет, а да не причам о томе колико смо обоје били бољи како на факултету, тако и на свим другим пољима која су за нас важна – каже Марија.

– Моји родитељи су сумњали да ћемо да запоставимо факултет након одлуке о венчању, а ми смо их уверили у супротно. Ја сам у четвртој години студија, после венчања, дао 10 испита на Економском и паралелно сам радио, а претходни просек био ми је шест или седам испита годишње – надовезује се Стефан.

Упознали су се на Економском факултету, практично одмах са првим предавањима. Били су у истој групи, погледи су им се сретали на ходнику, а онда су их спојила интересовања. Марија се учланила у студентску организацију Маркетинг радионица, а за њом и Стефан.

– Пријавио сам се на конкурс, мада је наглашено да примају само старије студенте са искуством. Марија је већ била члан и иако тек на првој години, већ је била у комисији. Касније сам схватио да се она највише борила да баш ја будем примљен.

– Сви су били против, а ја једина за. Одмах ми се свидео, па сам на интервјуу била мало оштрија према њему. Изборила сам се да буде у мом тиму и од тада смо заједно на свим пројектима.

Стефан се због Марије преселио у Студентски град, која је тамо била од првог дана боравка у Београду. Претходно је са братом становао у приватном смештају, а затим конкурисао за дом, када је, како каже, осетио чари студентског живота.

– Нас двоје смо од почетка забављања почели да причамо о тим озбиљнијим темама, о могућности да се узмемо, о заједничком животу. Нисмо желели да излазимо из Студењака јер имамо право на то као редовни студенти, овде нам је лепо, а и економичније је – сећа се Стефан и додаје:

– Спојиле су нас заједничке вредности које делимо, оне вредности којих данас нема у великој мери, а које су основа свега. И она и ја смо одрасли у традиционалним многодетним породицама у којима су се увек поштовале породичне, здраве вредности. Занимљиво је да су се и Маријини родитељи „узели“ из Студењака. У њеној породици има четворо деце, а у мојој нас је троје. Иако данас није у тренду да се млади људи узимају рано, поготово не док су на факултету, нас је убрзао тај духовни аспект који имамо у нашој вези. Мислим да је то пресудило да се раније осмелимо за брак – каже Стефан за Приче са душом.

– Уместо да прате свој пут и срце, људи иду по шаблону „треба да завршим факултет, треба да нађем посао, да купим ауто и стан, па да се венчам“. Мени ово док причам звучи смешно, али верујте да људи стварно то говоре и по том правилу живе. Ми смо изашли из тог система, из тог масовног размишљања на тему „тако је неко рекао, хајмо сви то да радимо“. Када ме питају „због чега сам се удала, а нисам завршила факултет и нисам нашла посао?“ ја одговорим питањем „Да ли матичар пре венчања тражи диплому?“ или „Да ли је потребна плата да бисте неког волели?“ – сигурна је Марија.

Ови млади људи су, како кажу, приметили да су својим примером почели позитивно да утичу на окружење. Мада имају другарицу која је такође засновала породицу у двадесетим, истичу да није само реч о браку.

Инспиришу студенте по питању изласка из зоне комфора и непристајања на систем, већ неговања онога што сваког од нас чини посебним.

Питам их и како изгледа брачни живот у студентском дому?

– Моја омиљена мисао је „Постоји време за рад и време за љубав. И то не оставља простор ни за једно друго време“. Ујутру обавезно попијемо кафу, што представља наш мали ритуал. Мени је тај тренутак изузетно важан. Хранимо се у мензи, доручак, ручак и вечера коштају око 200 динара, а храна је одлична. Искрено, супер ми је што не морам да кувам још увек, а чини ми се да то Стефану понекад тешко пада (смех). Немамо велике трошкове. Мој муж је једна од вреднијих особа коју сам упознала, све време током студирања је радио – каже Марија.

– Ми волимо мале тренутке уживања, а кафа је један од њих. Често причамо о нашим циљевима и даљим плановима, јер смо обоје поприлично амбициозни по питању посла. Пошто имамо неколико испита до краја факултета, почели смо обоје да радимо: Марија у фирми њене породице Новатекс (која се бави производњом и продајом заштитне опреме на раду), а ја у хуманитарној организацији Солидарност за Косово код Арноа Гујона. Почели смо да штедимо за ауто, али да будем искрен, не иде нам најбоље (смех).

Упркос времену искривљених вредности Марија и Стефан кажу да већину чине пристојни млади људи који негују праве вредности, а не они који пропагирају супротно.

– Ми смо окружени веома квалитетним људима и њих је много, само не воле да се експонирају. Немам ништа ни против оних који не мисле као ми и који сматрају да се породица треба засновати после тридесете или четрдесете. Важно је да људи знају да ове вредности које Стефан и ја негујемо и те како постоје у омладини, само се о њима не прича много као о неким другим темама.

– Кад користимо реч „традиционално“ многи мисле на то у пежоративном смислу, на нешто што је данас демоде. А у ствари, ово је модерна прича, она је и те како примењива у данашњем свету убрзаног живота. Она није традиционална у смислу нечега старог 200 година, већ упакована у „модерно паковање“ савремене породице. Срж проблема је што људи беже од одговорности, желе да им се све посложи у животу, а то никад неће бити могуће. Чекају, чекају и на крају се деси и да не нађу сродну душу. Ми нисмо чекали, ми смо одмах видели да смо једно за друго – појаснио је Стефан.

Једна девојка из дома рекла ми је да је, видевши нас, схватила шта је суштина: наћи особу коју волиш и са њом ићи кроз живот (Марија)

Овај необичан пар рекао ми је на крају Приче са душом да у Студентском граду остаје до краја апсолвентске године, до лета, и да ће након тога почети живот на неком другом месту.

Нису сигурни где тачно, у Београду или у неком мањем граду, али са уверењем да ће то бити у љубави и слози и уз много деце.

                       ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: www.pricesadusom.com

Ознаке: венчање, Марија Колашинац, Стефан Моровић, студењак, студенти