Прочитај ми чланакАрхитекта Драгољуб Бакић изјавио је у "Новом дану" да је Београд "забетониран град". "Имамо бахату и похлепну, а незналачку градску управу, која уз ћутање струке ради Београду оно што му ради", каже он. Некадашњи, први градски урбаниста Ђорђе Бобић наглашава да је најважније вратити институцијама улогу оних који се питају. "То је најважнији корак, јер са оним што се учињено, као Београд на води, се не може ништа урадити, не може се рушити, може да се спречи да се шири такав какав је, али институције морају да буду враћене у игру, као и јавност - и стручна и лаичка", каже Бобић.
Према Бобићевим речима, Генерални план се у принципу доноси сваких 10, 20 година.
„Где је предвиђају различите могућности развоја града, зависно од потреба, економске моћи града и тако даље. Немогуће је предвидети у овим условима шта ће бити са београдском или српском привредом кроз пет година, мора се оставити одређена резерва, али базне ствари које су у ранијим плановима биле прецизиране, сада се оне мењају, на пример метро, линије које су испремештане без неког већег објашњења. Генерални план мора да прати градски живот, али у односу на оно што град себи може да приушти“, каже Бобић.
Бакић каже да се, „по признању самих чланова Урбанистичког завода, последњих 20 година нико не бави стратешким развојем Београда“.
„Београд је за ових 10 година један отет град, окупиран град, забетониран град и избрисан са списка метропола европских, јер не може да буде метропола, ако излива фекалије у реке, ако пије воду из азбестних цеви, ако се праве бесмислене линије метроа… Ако погрешно поставите линије метроа, ви сте погрешно одредили правац развоја града. Имамо бахату и похлепну, а незналачку градску управу, која уз ћутање струке ради Београду оно што му ради. И то се не дешава само Београду. Сам Београд је постао једно забетонирано топлотно острво, које више не можете да проветравате нити му вреди свежина са река, нити ветрови са шумадијских планина, нема више парчета земље да упија воду када пада киша. Београд је за ових 10 година уништен, то ће бити оставштина ове власти“, рекао је Бакић.
Бобић мисли да је проблем настао од тренутка када се променила друштвено политичка ситуација.
„Када је друштвена својина прешла у приватну и када су се појавили инвеститори. Они су до пре десетак година били ипак усмеравани од стране градске власти или државне, у великој мери су урбанистички закони били поштовани. Све што се гради не прати одговарајућа инфраструктура, то је у ствари страшан проблем, због тога Беога полако постаје једно лоше место за живот, где заправо елементарне градске функције не раде. То је некаква заоставштина коју ће нека будуча власт да наследи. Наследиће нешто што је много опасније од Београда на води или погрешно постављеног метроа – институције које су претворене у сервис власти и инвеститора. Треба вратити тим институцијама њихову улогу оних који се питају, без њихове сагласности и стручног рада се не може доносити одлука о изградњи било чега. То је најважнији корак, јер са оним што се учињено, као Београд на води, се не може ништа урадити, не може се рушити, може да се спречи да се шири такав какав је, али институције морају да буду враћене у игру, као и јавност – и стручна и лаичка“, каже Бобић.
„Само се зидају и зидају куће, а ми смо још од шездесетих година заостајали са инфраструктуром за грађењем. Није споменик Стефану Немањи парадигма проблема, споменик је парадигма бруталности, простаклука, утаје новца, он је по приоритетима негде на 167. месту када се све друго уради, али К дистрикт јесте парадигма проблема и Београд на води и Макиш… Следеће наше је „Марш на Макиш“, морамо да спасавамо Макиш. Неке ствари су непоправљиве, ова власт је рекла да им је једина жеља да оставе своје трагове, е па оставићете своје трагове, али смрдеће нечовјештвом. Кад једном нешто уништите у простору, то је непоправљиво“, каже Бакић.
Урбанизам, додаје Бакић, мора да има јавни интерес.
„Тамо у Београду на води је требало да буду парк и шеталиште и ништа више, тако се силази на реке. То није развој, развој је да средите канализацију, да не сипате фекалије у реке, развој је, пре свега, саобраћај“, каже он.
Мишљења је да је метро „чиста предизборна прича“.
„Направити за седам година 40 км подземног, то без 20, 25 година не може. Ми смо две године поплочавали Трг Републике. Светска норма је 20 месеци да направите километар метроа, а ми ћемо да направимо 40 км за седам година, то су све преваре предизборне“, каже Бакић.
Бобић каже да „јавност треба да буде укључена“.
„Спој струке и јавности мора да изроди неку врсту компромиса у коме че се решење за некакав проблем наћи. Сада је јавност искључена из те приче, велики део струке склоњен да не би сметао… Из Београда на води и К дистрикта треба извући поуку да то не сме више да се догађа. Када се власт буде променила, мора се вратити институцијама и јавности улога коју су одувек имали“, каже Бобић, додајући да се сада потребе грађана не узимају у обзир, него им инвеститори у свом интересу и уз подршку власти намећу потребе.
Бакић наглашава да се „власти мењају, али стратегије морају да остану“.
„Ако хоћете да развијате град, пре свега морате да му решите саобраћај, Београд мора да гради два нова моста, мора да заврши све те обилазнице и чуда, мора да направи тунеле, мора да се решава саобраћај, метро не мора да буде 100 одсто под земљом“, напомиње Бакић.
Бобић понавља да је прва ствар „вратити институцијама њихову стручну улогу“.
„Један од првих потеза био би почетак израде стратешког плана Београда. Спречити штетне уговоре око метроа, питање да ли је Београд у моћи да изгради метро. Да ли било које власти имају право да оптерете генерације Београђана таквим дугом, то заправо јесте главни план. Имате буџет, имате јавни новац који грађани пуне, а власт троши по неком свом ћефу“, каже Бобић.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 12, 2022
