Прочитај ми чланакДа му деца не би живела у мраку један Врањанац на свом фејсбук-налогу у уторак објавио несвакидашњу понуду. ЕПС судским решењем потражује милион динара
Врањанац Горан Мишић Мишко објавио је на свом фејсбук-профилу да жели да прода бубрег ономе коме је потребан, ако му заузврат помогне да се реши дуга за струју, како му деца не би живела у мраку.
Фото ПР ЕПС
Каже закуцао је на многа врата, молио за помоћ али су се сви оглушили о његове молбе, и онда је одлучио да понудио једино што има, а то је здравље.
– Дуг датира из 2005. године и није настао из бахатости, већ због сплета животних околности. Фирма у којој сам радио је отишла у стечај, сестра која живи са нама остала без посла, супруга није радила. Хтео сам да исплатим дуг када мени фирма исплати оно што дугује, али године су пролазиле и то се гомилало – прича Горан.
Он додаје да су и он и жена успевали да прехране децу, али ништа више од тога. Веровао је да ће му фирма исплатити дуговања и да ће некако стати на ноге, али то се до данас није десило.
– Деца су била слабог здравља, син је оперисан прошле године, сестра је инвалид, али некако смо гурали. На срећу, супруга је почела да ради пре годину дана, па смо са њеном платом могли лакше да живимо, али првобитни дуг од 696.000 динара је након судског решења достигао милион и ми смо од 17. децембра у мраку. Због тога сам понудио бубрег, јер немам други начин да зарадим тај новац – каже Мишић.
Тражио је помоћ од народног посланика Славише Булатовића, писао председнику државе, разговарао са директором Електродистрибуције, али нико није могао да му помогне. Додатно га иритира што није добио опомену и што није био код куће кад су му искључили струју.
– Једини начин да вратим светлост у моју породицу је да продам бубрег, не да бих зарадио већ само да вратим дуг – каже Мишић.
У врањској Електродистрибуцији рекли су да је поступак такав да се дугови не могу никоме опростити и речено је да ће ових дана одговорити на наша питања у вези са конкретним случајем.
ПОМАЖУ КОМШИЈЕ
ГОРАН и његова супруга Драгана некако успевају да се у готово немогућим условима за живот снађу. Купују батерије, помажу им комшије, воду греју на шпорету на дрва како би децу окупали и верују да ће се наћи неко коме је потребан бубрег како би они решили свој проблем, кад нико други није имао разумевања за њихову муку.
