Pročitaj mi članak

O pogubnim posledicama Francuske revolucije

0

Chouans_in_the_Vendee

(Предраг Тодоровић)

Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба.

Почињемо овај текст помало неуобичајено. Мај 1981. Београд. Рано јутро. Излазак на мој први испит. Филозофија марксизма. Наравно да такав испит нисам нарочито спремао. Прво питање професора: „Знате ли, колега, шта се десило ових дана? Трик-питање, али решиво. „Наравно, професоре. На демократским изборима у Француској победио је кандидат левице, социјалиста Франсоа Митеран. То је први левичарски председник у историји те земље.“ Без таквих лупетања није се могао положити сличан испит у то време. Професор је одушевљен. Разговор се наставља на сличне теме, једва се и сетио да ме пита нешто из свог предмета. Провукох се, добих чак и добру оцену. Осам година после тога обрео сам се у Француској, где ћу провести следеће године мог живота. Те 1989. Митеран је већ био у другом седмогодишњем мандату, поставши тако најдуговечнији демократски председник на власти. Пуних 14 година (1981 – 1995) он ће управљати том земљом. Назван од стране сународника иронично „социјалистичким фараоном“ он ће и владати заиста фараонски: изводиће мегаломанске пројекте који ће скупо коштати француске грађане. А да није предалеко од истине поређење њега са владарима старог Египта сведоче неке од грађевина које су остале иза њега: пирамида (случајност?) у Лувру; Велика капија братства (ког?) на Дефансу; нова Опера на Бастиљи (иако је постојала прелепа стара Опера Гарније); нова Национална библиотека (и поред постојеће библиотеке Ришеље), итд.

Већ тад радећи као новинар Радио Франс Антернасионала, заносио сам се тиме да сам из једне комунистичке земље неслободе стигао коначно у праву демократију. Питао сам мог уредника у Југословенској редакцији могу ли ја заиста писати оно што пожелим: истину о, на пример, Митерану. Он ми је одговорио: „Можеш, али ја то не смем да објавим.“ У преводу – аутоцензура. Једно од мојих првих отрежњења. А управо о Митерану имало се шта написати. Човек је био сарадник колаборационистичке Вишијевске Француске маршала Петена у Другом светском рату! Тако је започео своју дуготрајну политичку каријеру. У послератној Француској то му никако није био минус. Напротив! Служио је у свим десничарским владама Де Гола, Помпидуа. Кад је схватио да се његов амбиције да постане председник „свих Француза“ не могу остварити у тим водама, напрасно је одлучио да промени ћурак, прогласи се за левичара, оснује Социјалистичку партију, и годинама после тријумфује на председничким изборима. Вешто, нема шта.

Живећи у тој и таквој Француској, као новинар био сам у току многих ствари. Растући у оном нашем назови комунизму-социјализму у грађанској породици, чула су ми била изоштрена. Научен сам био да не верујем барабама на власти. Једна од бројних афера које су пратиле Митеранову владавину била је и волшебна одлука да се изгради нова писта за трке Формуле 1, и поред постојеће у Кастелеу. Избор је пао на недођију звану Мањи Кур. Игром случаја моја тазбина је живела у том крају. Накнадно је откривен прави мотив за такву чудну одлуку: писта ће се градити (и изградити) на имању једне од Митеранових љубавница! Усред ничега: ни пута, ни хотела, никакве инфраструктуре. Али, тако ће се добар део новца задржати у џеповима Митеранове екипе на власти, укључујући и наложницу! Митеранов лични пријатељ и саборац, неко време и премије, Пјер Береговоа, такође је био умешан у ту аферу са пистом формуле 1. Кад је откривена, он ће се наводно убити, у по бела дана у шетњи поред канала. То самоубиство (а остала је сумња да је то било то) само је још једна мрља на Митерановој владавини. Сви ти подаци су у Француској објављени тек после његовог одласка са власти. Толико о слободи штампе у тој земљи.

Читава ова увертира само је једна могућа илустрација онога што је Француска данас. Чувена флоскула Француске револуције – једнакост, братство, слобода – схватио сам то тамо, само је мртво слово на папиру. Једнакости никад није било нити ће је бити. Братство међу људима – не постоји ни у траговима. А о слободи су написани читави трактати. Мој драги пријатељ, један од малоборојних Француза који су изазивали моје поштовање, Робер Марто, писац, песник, ерудита, зналац старих заборављених наука, хришћанин и Европејац, на самом почетку нашег дивног дружења ми је рекао: „Мој Предраже, у Француској постоји данас само један слобода – слобода порнографије.“ Требало ми је времена да схватим шта је под тим мислио. Данас, мислим да је свакоме од нас јасно шта је хтео да каже: порнографија духа, културе и цивилизације преплављује нас са малих и великих екрана, телевизија, биоскопа, рачунара. Холивуд, интернет, орвеловски Велики брат и људска фарма, шљам естраде политичке и забављачке оличавају ту Велику курву Јовановог Откровења, ту „слободу“ која нам је наметнута: „ходи да ти покажем суд курве велике, која сједи на водама многим; с којом се курваше цареви земаљски, и који живе на земљи опише се вином курварства њезина.“ (Откр. 17, 1-2)

Марто, родом из Поатуа, из чувене Вандеје, јако је добро био упознат са, за већину Француза, непознатим чињеницама о погубним последицама Револуције по француски народ у целини, а Вандејце поготово. Он ми је први причао о тим злогласним јединицама састављеним од људског олоша скупљеног с коца и конопца (многи су били криминалци пуштени из затвора) названим злослутно „пакленим одредима“, који су били послати у побуњену Вандеју да угуше контрареволуцију присталица монархије. Господин Марко Марковић у својој књизи Истина о Француској револуцији пише о тим страхотама, о првом геноциду у модерној историји Европе, оном који ће најавити терор таквих психопата као што су били Хитлер, Лењин, Стаљин, Павелић, Мусолини, Тито, Чаушеску, Мао Це Дунг, Пол Пот, Пиноче, и слични. На кога ли нас Србе подсећају страхотни подаци, вешто скривани од француске јавности, о женама и деци сатераним у цркву и живим спаљеним!? О масовном клању нејачи, док су мушкарци били у војни, наоружани. Тај подли психолошки рат: убити жене и децу, спалити им домове, уродио је плодом.

bruzoaska_revolucija

Деморалисана војска, ратници без породица и домова, нису више имали кога да бране, а на ту карту су и играли „војници“ из пакла изашли. Изгубили су тај крвави и сурови грађански рат. Неко је добро научио лекцију о терору и уништењу неподобних. Исту ту методологију примениће вековима касније немачки нацисти, хрватске усташе, италијански фашисти, шиптарски балисти, јапански освајачи, али и америчка солдатеска где год се затекла. Турци су геноцидним методама владали вековима на нашим просторима. А Запад је одувек с њима шуровао. Човек се мора запитати: па чиме се то онда дичи и хвали француска цивилизација, историографија, наука. Управо те 1989, кад сам пристигао у Париз, помпезно је прослављана Двестогодишњица Револуције. Дефилеи, параде, концерти, научни скупови, књиге, серије, филмови, све у част те кланице над сопственим народом.

Путујући по земљи наилазио сам на трагове тог крвавог пира и лудила којим су били обузети „револуционари“: срушене цркве и манастири, чувена опатија Клини, највећа у том делу Европе, до темеља разнета. Манастир Фонтене, такође у Бургоњи, приватно је власништво од времена Револуције, прво породице Монголфије (изумитељи балона за летење), потом банкара Ајнар! Или, друга последица те „класне“ борбе новобогаташа, тј. буржоазије против аристократије: у већини двораца који су преживели рушења и дан-данас неко живи. Најчешће то су припадници породица тих скоројевићких богаташа. Што би наш народ рекао: сјаше Курта да узјаше Мурта. Или: Цетиње – Дедиње. Банкари, лихвари, индустријалци, породице Шнајдер, Дипон, Ротшилд, Арно, Бетанкур. Посетио сам и један од тих замкова, прелепи Шато де При, у Бургоњи, сада власништву породице Шнајдер. На који начин су дошли до тог власништва само они знају. А обогатили су се производећи топове за француску војску у Првом светском рату. Ако се зна, а зна се, да су главни финансијери тог замешатељства прозваног Француска револуција били управо припадници неких од горе набројаних породица, као и енглеска Круна, значи припадници високе масонерије, а извршитељи радова ситна масонерија из француских провинција, бележници, мешетари и „просветитељи“(1), и да је једини циљ био не борба за социјалну правду и једнакост, већ свргавање са власти старог племства и краља, е да би се домогло силом њиховог богатства, а и да би се урушила најјача континентална сила Запада тога времена, главни конкурент енглеској држави у управљању светским морима и, наравно, колонијама, док за народ нико заправо није ни најмање марио, јасно је зашто од једнакости, братства и слободе никад није било ничега.

Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба. Опет уз помоћ грађанског рата и геноцида, Хитлера, Павелића, Тита над, зна се, нејачи, потом и преваром званом Револуција, Срби су бачени на колена: клани, покрштавани, протеривани, хапшени, преваспитавани, опљачкани, проглашени за црне овце двадесетог века, уместо најгорих злочинаца истог века: Енглеза, Американаца, Немаца, усташа, Француза, Ватикана, и иних. Фантастичним велеобртом, уз помоћ најстрашније гебелсовске пропаганде (много пута понављана лаж постаје истина) жртве су проглашене џелатима, а џелати жртвама. Ако се то догађа у нашем времену технологије и убрзане комуникације, где нам се пред очима лаж претвара у истину, и обрнуто, замислите кроз какво је филтрирање и прекрајање прошла „истина“ о Француској револуцији! Деца у француским школама и дан-данас уче ноторне лажи о броју жртава, које се упорно минимизирају (од реалне процене о 700.000(2) мртвих, што убијених, што умрлих од глади и болести) у „научним“ издањима, енциклопедијама и уџбеницима долази се до броја од 30.000 до 35.000 мртвих!(3) Од 700.000 до 30–35.000 дуг је пут лажи. (4) Не подсећа ли нас то, поново, на ужасну причу о Јасеновцу и броју уморених у том, вероватно, најстрашнијем стратишту Другог светског рата? Те се папа неће тамо запутити док се „не утврди истина“. Као да је он не зна? Па смо тако од класне борбе дошли до бескласне кланице. Но, ако жртвама Револуције од 1789. до 1799. придодамо и жртве ратова које је Француска водила у току тих година против страних сила, које су покушавале да угуше револуционарни покрет, а поготово жртве Наполеонових сулудих и мегаломанских освајачких похода диљем Европе и Африке од 1799. до 1815, број мртвих досеже застрашујућа два милиона! Само поход на Русију 1813. године коштао је Наполеона преко пола милиона мртвих! Од Велике армије која је ушла у Русију са око 600.000 војника, остало је једва 60.000 по изласку из ње. Иако није изгубио практично ниједну битку у том походу, Наполеон је тиме припремио свој крах. А кад се још једном подсетимо почетних идеја револуционара о свргавању монархије и племства, старог феудалног система, какав је само ироничан велеобрт био проглашење 1804. године једног корзиканског гаулајтера за цара! Од Лујева до Бонапарти пређен је кратак и крвав пут насилних промена, који ће скупо коштати Француску.

Терор мањине над већином, започет 1789. г. наставља се до данашњих дана. Немилосрдно, систематски, уништава се све што је племенито и узвишено у људском роду. Пошто су разорени краљевина и племство, на реду је била Црква. На Западу тај процес уништења одавно је завршен. Последице, погубне и разорне по човека, непоправљиве су. Живећи у Француској безброј пута сам се уверио у то. Све Свете тајне Римокатоличке цркве претворене су у испразне обреде, готово карикатуралне, у којима ће сваки прави верник осетити застрашују празнину, вриштећу тишину, одсуство Светога Духа. Материјализацијом Цркве, обездуховљењем свештенства, обездуховљен је и француски народ. То осиромашење духовног живота флагрантно је и непоправљиво. Оно се просто цери на вас својом искеженом губицом на крштењу, венчању, опелу, миси, при свакој црквеној служби. Ту светости нема, профано је надвладало сакрално. Црква је урушена првенствено изнутра, огрезла у греху, прелести, безверју или кривоверју. Народ то осећа, макар инстинктивно, и просто речено, избегава Цркву кад год то може. Или се окреће сектама и неким егзотичним религијама, јоги, будизму, зену, наравно и исламу. Вера је на најнижим могућим гранама, а замена за њу јесте, између осталог, и већ споменута „слобода порнографије“. Марто, као истински верник старог кова, имао је великих проблема да нађе себи одговарајућег свештеника и праву црквену службу. Не чуди ме што је утеху нашао у једном младом, тек придошлом са … Кариба! Црнцу, али од оних који су у Вери свим срцем. У оноликом Паризу!

А ми смо мислили да је јахање попова наш специјалитет, да су наши вајни „другови“, дични и дрчни никоговићи, измислили тај комунистички спорт. Не, и ту су Французи предњачили: палећи цркве и манастире (никад у француској историји није уништено толико храмова) страшно су волели да убијају, муче и понижавају свештенство и монашство, да силују опатице, забележени су чак и случајеви канибализма (!), а надасве да присвајају црквена имања. Свака сличност са нама је случајна.

Prise_de_la_Bastille

Коначно, можда и најпогубнија последица Француске револуције јесте разарање породице. Започето је још тада „ослобађањем“ жене од мужа, деце, Бога Краља. „Ослобођена“ жена постаће, апсурдно, роб наметнуте јој слободе: бездеткиње, све бројније, сад су само купохоличарк,е, радохоличарке или алкохоличарке или … Мушкарци, дезоријентисани, погубљени, од очева породице претворени су у машине за прављење новца, у тркаче за лажном срећом, у „борце“ за демократију или у порнофиле ове или оне провенијенције. Содома је победила, коначно. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде, геј – параде, су наша деца. Она су мета за одстрел идејама, неморалом, лажима, изврнутим системом вредности, насиљем, а може и дрогом и сексом. Све под плаштом „слободе“.

Колика је неслобода мисли завладала данашњом Француском доказ је и следећа прича: 2011. године требало је обележити 50. годишњицу од смрти вероватно највећег француског писца двадесетог века, Луја–Фердинанда Селина. Он је одавно, још за живота, управо од стране те француске псеудолевице, те „кавијар – левице“, био проглашен за антисемиту. По Мартоу, то је најстрашнија етикета која се некоме у савременој Француској може пришити. Ако вам се то догоди, практично сте мртви, иако сте и даље живи! Завршили сте каријеру. И све то због једног памфлета написаног пре Другог светског рата, на тему, случајности, управо броја жртава Револуције и ратова у 19. веку! (5) Француски председник Никола Саркози (дошљак и антиевропљанин, прави наследник „револуционара“) одбио је званично организовање прославе поводом тог јубилеја. Највећег француског писца 20. века! Педесет година после његове смрти! Није био проблем Митеран, активан сарадник фашистичке Француске која је озбиљно порадила на решењу јеврејског питања, здушно помажући у томе Немцима, 14 година председник Француске, већ један писац, усто и лекар, који је заглавио логор, коме је јавно суђено, те је изгубио грађанска права, углед, а прокажен је и после смрти. Слобода говора? Ни говора! Слобода истине? Ни случајно! Лаж и мимикрија. Владавина олоша.

Упутнице:
1. Огистен Кошан у својој сјајној књизи Мислилачка удружења, говори управо о идејним претечама Револуције, онима који ће припремити терен за крвопролиће, о философима „просветитељима“ Русоу, Волтеру, Дидроу и другима. Augustin Cochin, Les Sociétés de Pensée et la Démocratie Moderne, Copernic, Paris, 1978.

2. Квид енциклопедија доноси објективне судове о броју жртава. Пишући о укупном броју жртава револуције, контрареволуције у Вандеји и Шуана, стиже се до процене броја од 600.000 до чак 800.000. Процене, зато што су архиви о жртвама систематски уништавани. Quid, Robert Laffont, Paris, 1992, стр. 620.

3. Тако на пример у Ларусовој Историји Француске, капиталном издању урађеном под уредништвом академика Жоржа Дибија, у поглављу о Француској револуцији, у потпоглаљу иронично насловљеном L’éphémère (краткотрајан, пролазан), на стр. 537. говори се и о броју жртава Револуције. Аутор тог поглавља Мишел Вовел пише: „Физичко елиминисање (какав еуфемизам! П. Т.) непријатеља Револуције досегло је 35 до 40.000 особа: то је и много и мало (мање од 21 промил француске популације).“ Histoire de la France des origines à nos jours, Larousse, Paris, 1999, стр. 537. Јасна је позиција аутора овог историјског ремек-дела. Ниподаштавање броја жртава, његово минимизирање, сулуда игра бројевима најчешће невино страдалих, то је савремена званична историографија Француске.

4. На сајту Wikipedia под појмом Terreur (Терор), дошло се до броја од 100.000 жртава.

5. Louis-Ferdinand Céline, Bagatelles pour un masacre, Denoël, Paris, 1937.

(catenamundi.rs)